Новинари као „ратни злочинци“

Данима већ, у свакојакој штампи и бројним телевизијским емисијама, траје једна немушта полемика између бившег новинара и садашњег посланика Милована Дрецуна и бившег портпарола и садашњег заменика специјалног тужиоца за ратне злочине Бруна Векарића. Та јавна гњаважа своди се, на крају, на лични обрачун који бламира обе функције и, нарочито, обе институције.

Уважена „Политика” посветила је у недељном броју („Шест година истраге против новинара”) велики простор том запенушалом судару два функционера. Али није дат одговор на најважније питање: да ли се води истрага против новинара? Ко је води? Докле је стигла? Шта је њен циљ?

Укључио сам се, са стране, у ову тему (не у њихову полемику), зато што сам пре неколико година био прозван и позван, као главни уредник „Вечерњих новости” и директор Компаније „Новости”, да доставим документацију тужиоцу за ратне злочине Владимиру Вукчевићу о „осумњиченим” новинарима „Новости”. Између осталог, тужилац је ту кућу прозвао, у другим новинама, да није доставила тражену документацију!

То је било – тачно.

А зашто нисам хтео да доставим документацију? Да би било аутентично и да „немам накнадну памет”, цитираћу писмо које сам послао др Вукчевићу и јавно га објавио:

„1. Не прихватам иницијативу НУНС-а да се, после готово двадесет година, покреће тужба и оптужница против новинара који су, по службеном задатку, били извештачи са несрећних ратних подручја.

2. Не прихватам тужбу НУНС-а, која је покренута, тобоже, против Н. Н. лица, а у ствари тачно против одређених новинара, из одређених редакција, јер је НУНС приложио део текстова због којих, наводно, треба тужити новинаре, а испод тих текстова су имена људи – новинара.

3. У неподигнутој оптужници, коју је иницирао НУНС, има девет текстова из ’Вечерњих новости’, са потписима аутора. Од њих су двојица већ мртви, а двојица су хонорарци.

4. Тужилаштво тражи да му доставимо документацију којом би се илустровала и поткрепила ратно-хушкачка улога новинара ’Новости’. Како сте то замислили да ја, или било ко из редакције, бира, пребира, одабира текстове који су били део оптужнице? Који би то био критеријум од стотине, хиљаде текстова који су објављени? Ко би то сада био шпијун, инсајдер, заштићени сведок у редакцији да одабира текстове којима ће оптужити своје колеге, живе и мртве?”

Да још мало појасним: тих несрећних деведесетих нисам био у „Новостима” него, управо, у независним медијима. Не могу да браним све што је у „Новостима” тада писано (а и у бројним другим новинама, па и у РТС-у, где је Дрецун радио). Али – написао сам тада – овде браним и новине и професију од непотребног, галамџијског, плаћеничког, квазидемократског покушаја да се новинарима и редакцијама суди, а да се не зна тачно за које дело? За који текст или текстове? За један снимак или целу каријеру?

Навешћу пример, који је баш тада, када је кренула акција „Медији”, издекламовала једна тобоже слободна ТВ кућа, тражећи чисте руке и чисту савест показала је снимак дечака, који стоји између три крстаче, а новинар је читао текст: „Овакви снимци су објављивани да би се подстицало етничко чишћење!” Страшно! Тај дечак, Србин, стоји између три крстаче јер су му, у једном дану, „зелене беретке” убиле оца, мајку и сестру, на кућном прагу, а брата одвели и до данас му се не зна место погубљења! Тај дечак се вратио пре пет година на то згариште, губилиште, гробље, подигао кућу из темеља и ту живи, мирно, са комшијама. Уместо да је пример заједничког опстајања, теразијске свезналице, новинарске и политичке, узеле су његову слику као пример етничког чишћена које су Срби спровели!? Слободно новинарство!?

Коме је то, тада, а нарочито данас, било стало или је још стало, да том бесмисленом истрагом доказује „европејску приврженост”, „глобалистичку памет”, „професионалну чистоту” и ко зна шта? Још тада је др Вукчевић, за неким округлим столом, рекао: „Обимна грађа, која је до сада прикупљена у предмету ’Медији’, према нашој процени, за сада, не пружа податке потребне за коначну оцену навода кривичне пријаве”. И још: „За сада не постоји претпоставка за доношење одлуке о томе да ли ће бити покренут кривични поступак.”

Тада сам др Вукчевићу поручио: „Ова јурњава за новинарима – ратним злочинцима, без мапе, без бусоле, само је узалудна потрага од које ћете убрзо одустати.”

Од девет новинара „Новости”, које је у вештачкој оптужници тада поменуо НУНС (јер су новинари били потписани, а НУНС је, тобоже, поднео кривичну пријаву против Н. Н. лица) – данас нико од њих није активан новинар!

Кривица се не може никаквом експертизом доказати. Ни домаћих ни страних стручњака. Не верујем, и кад би је било, да би она донела отрежњење, извињење и праштање. Јер, парцијална је, уска, врло селективна и непродуктивна. После толико година мрака и магле, конфузије и нестабилности, она не доприноси прочишћавању савести, испирању рана, умирењу нетрпељивости, просветљавању памети…. Ако из свих других поступака, збивања, промена, реформи, сазнања, кајања, писања – нисмо научили историјску лекцију, како ћемо на мртвим, пензионисаним или живућим новинарима истерати ратну правду, доказати учешће у ратним злочинима и још – геноциду? Коме то доказујемо? Ко нам то тражи? По којој цени? Шта ће српско новинарство и српско правосуђе добити после тога?

Баш ме брига за Дрецунове и Векарићеве доскочице, смицалице и рањавања тешким речима! Нека то преиспитују – државне институције.

„Политика” би могла, требало би (извините на захтеву) да разјасни акцију „Медији”: да ли је Тужилаштво прикупљало грађу, да ли намерава да подиже оптужнице, против колико људи, када? Зар је мало било шест година? Нема разлога да било ко бежи од одговора и одговорности. Ако не можемо или нећемо да разјаснимо ову садашњу медијску помрчину, хајде да скинемо завесу са оног што се збивало пре две и по деценије. Да не буде – опет касно. И опет кајање. И, нарочито, да ови новинари, чија су се имена помињала или се помињу, не живе у предсобљу суднице или луднице – да ли ће их неко гонити и хапсити. Ово угоњење страха и држање лисица иза леђа – сулуда је правна и људска игра!

Извор: Политика