NP „Otadžbina“ o Vučićevoj izdaji

Narodni pokret Srba sa Kosova i Metohije „Otadžbina“ „čestita“ Aleksandru Vučiću uspešno polaganje svečane zakletve četiri tzv. šiptarska gradonačelnika na severu Kosova i Metohije.

Ovu vest su objavili svi režimski mediji samo nisu precizirali da su „gradonačelnici“ položili zakletvu na ustav samoproglašene republike Kosovo svečano obećavajući da će štititi i čuvati ustavni poredak separatističke države.

Ovako izgleda nacionalna i državna politika predsednika Srbije prema južnoj srpskoj pokrajini. I ne samo to. Predsednik je obećao da neće biti nikakvih pregovora sa Prištinom dok se ne ukinu takse na srpsku robu iz centralne Srbije. A već u sredu se Marko Đurić sastao sa predstavnicima Prištine u Berlinu. Ovaj manir tajnih sastanaka upravo i liči na politiku Aleksandra Vučića. On sam se u više navrata tajno sastajao sa Hašimom Tačijem u Njujorku, Rimu, Parizu… U Parizu je sa njim dogovorio da će da zažmuri na formiranje vojske Kosova. Shodno tome reakcija Beograda na formiranje ove vojne formacije je mlaka i beskrvna.

Iako je držao sednicu Skupštine Srbije posvećenu Kosovu i Metohiji platformu za pregovore sa Prištinom nije predstavio građanima Srbije. Nije iz razloga da bi i dalje mogao da „žmuri“ i da trguje Kosovom i Metohijom čime obezbeđuje podršku Zapada za opstanak na vlasti. Čak i „šumski ljudi“ i „šumska skupština“, kako Ana Brnabić naziva separatiste iz Prištine, konsenzusom svih političkih stranaka doneli su platformu za pregovore sa Beogradom.

Aleksandar Vučić u Skupštini Srbije (Foto: Tanjug)

Da je predsednik Srbije ozbiljan državnik on bi poput Vojislava Koštunice saborno i uz konsenzus svih važnijih političkih stranaka rešavao sudbinu južne srpske pokrajine. Pregovore bi morao da vrati u Savet bezbednosti i da nastavi na onim principima koje je Srbija vodila u pregovorima sa Prištinom od 2006. do 2008. godine. Geslo tih pregovora je bilo da status Kosova i Metohije mora da bude u okviru formule „više od autonomije, manje od nezavisnosti“. U prevodu to znači spoljna politika i bezbednost moraju da ostanu Beogradu a stepen autonomije za južnu srpsku pokrajinu mora da se kreće od autonomije koju ima Južni Tirol, preko Olandskih Ostrva do Hong Konga. Prava Srba bila bi regulisana po obrascu koliko prava i autonomije Albancima u okviru Srbije, toliko prava Srbima na Kosovu i Metohiji u odnosu na Albance.

Predsednik Srbije je ove principe kritikovao tako što je građane Srbije pokušao da plaši time što bi u okviru rešenja za široku autonomiju Kosova i Metohije u Srbiji Albanci sa KiM bili prisutni u Skupštini i Vladi Srbije. A Albanci su inače i u Skupštini i u Vladi Srbije bili dosta dugo vremena od 1945. do 1990. godine. Nije poznato da je zbog toga bilo ko u Beogradu stradao. Uostalom, manifestacija „Mirdita-dobar dan“ održava se direktno pod pokroviteljstvom predsednika Srbije.

Država Srbija nema razloga da Albancima ponudi ništa više od autonomije. Srbija je 1999. godine bombardovana, razrušena, ponižena ali ni tada nije pristala da se odrekne svoje južne pokrajine. Velika bi greška bila da danas u miru damo teritoriju na koju imamo tapiju. Da nije naše ne bi se pola sveta sjatilo da traže od nas da se odreknemo Kosova i Metohije. Nažalost, predsednik Srbije izmišlja princip „razgraničenja“ sa Albancima zahtevajući od Zapada da mu da mrvice od onog što je po međunarodnom pravu naše. Većeg izdajnika država Srbija nije imala i neće imati od Aleksandra Vučića.

Kosovska Mitrovica, 22. 6. 2019.

Izvor: NP "Otadžbina"