Обама и ритуал обраћања

ВАШИНГТОН – Редован годишњи ритуал америчке демократије – свечано заседање оба дома Конгреса на којем председник подноси свој извештај о „стању нације” – протекао је у Вашингтону на уобичајени начин, као коктел политике и помпе. Смисао церемоније је да се ода поштовање свим институцијама система, па су зато, поред свих конгресмена, на окупу биле и све судије Врховног суда, чланови владе и војни врх, док је галерија била резервисана за прву и другу даму (супруга потпредседника) и специјалне званице, углавном из редова обичних Американаца чији су појединачни случајеви метафоре општих успеха или проблема.

Председнику је испред врата добродошлицу пожелео одбор за дочек конгресмена из Сената и Представничког дома. Кад је ушао у конгресну дворану, сви су устали на ноге. Најпре се руковао са онима који су неколико сати стајали на улазу, уместо да буду на својим седиштима, да би са се са председником руковали, загрлили и разменили пољубац у образ или тапшање по рамену – и да то, у директном ТВ преносу, сви виде…

Обраћање нацији је важан догађај за председника, нарочито у телевизијској ери: то је прилика да потврди своју улогу националног мобилизатора и мотиватора. Барак Обама је у томе посебно вешт: иако текст чита са „телепромптера”, на телевизијским екранима оставља утисак да га говори из главе, а због модулација гласа – и из срца, у чему је много успешнији од својих претходника.

Шта је, дакле, имао да каже у свом петом наступу ове врсте? Главна порука била је упућена Конгресу и свим Американцима: да му је, као шефу извршне власти, стало до средње класе (већине која живи од плате). Радиће за њихову добробит, а ако га Конгрес у томе буде блокирао, као што је то досад био случај, једноставно ће га заобилазити.

Обама је тиме показао да још има амбиција, али и да нема много времена. Зато је био одлучан и нестрпљив, а помало и ратоборан. Републиканце у Конгресу позвао је на сарадњу, али им је ставио до знања да, ако је не буде, може и без њих.

„Америка не може да стоји у месту, а нећу ни ја”, рекао је. „Гдегод и кадгод могу нешто да учиним за бољитак америчких породица без доношења неког новог закона, то ћу и учинити.”

Конгресну опозицију је подсетио да је чак 40 пута гласала да обеснажи његов закон о реформи система здравственог осигурања, док је на галерији била једна млада самохрана мајка која пре реформе, због хроничне болести, није могла да се здравствено осигура. Кад је то, са почетком примене „Обамакера”, коначно успела, само недељу дана потом је морала на хитну операцију, која би је, да је била без осигурања, довела до личног банкрота.

Од послодаваца је затражио да се законска минимална сатница са садашњих 7,25 долара повећа на 10,10, а то ће прво почети да се примењује у уговорима са кооперантима федералне владе. Међу другим мерама јесте и захтев да жене за исти рад буду плаћене исто као и мушкарци (сада у просеку примају само 70 одсто) и слично.

Овај популизам је протумачен чињеницом да је ово година конгресних међуизбора – гласа се за комплетан састав Представничког дома (435 места) и за 33 од 100 сенатора. Циљ Обаминих демократа није да поново стекну већину у Представничком дому – то је практично неоствариво – него да не изгубе тесну предност коју имају у Сенату.

Агенција „Блумберг” је у уводнику својих уредника оценила да је Обамин говор био „типичан списак председничких жеља”. Јасно је наиме да ће се мало предложеног реализовати, јер није испуњена већина жеља из претходних порука нацији, али то и није смисао овог ритуала. Његова суштина је да председник покаже своје намере и подсети на свој политички програм, а овога пута, сврха беседе која је трајала више од једног сата, била је и да се народу поново предочи како је Конгрес кочничар напретка Америке.

То прексиноћ није била немогућа мисија, с обзиром на то да истраживања показују да позитивно мишљење о свом парламенту има само 16 одсто Американаца. Опала је, додуше, и популарност председника – на најнижим је гранама од његовог усељења у Белу кућу (око 40 одсто) – па је подношење извештаја о стању нације имало за циљ и да Обами поврати имиџ националног лидера, у великој мери окрњен збивањима у прошлој години.

Као и сви говори, и овај је био „политичка поезија”: оно што је почело већ сутрадан јесте много мање бајковита „проза владања”.

Извор: Политика