Од „агресије“ до „кампање“ и натраг

Србе треба бацити на колена; Срби тргују људским органима својих жртава како би обезбедили новац за свој рат; требало би ђаволски да бомбардујемо Београд; српска деца се више неће смејати; Срби спроводе терор и силују албанску децу; предлажем да се српској деци забрани у школама учење српске националне поезије – само су неке од порука које су западни лидери, шефови држава и министри, одашиљали посредством водећих медија с пролећа 1999. године, у јеку ваздушне кампање НАТО-а.

Кампање? Или је то била злочиначка агресија? Јер, управо између ова два терминолошка екстрема углавном се кретала званична политика Југославије и Србије у последњих деценију и по.

Судећи по наведеним изјавама Била Клинтона, Тонија Блера и других, кампање је свакако било. И то веома жестоке, пре свега медијске. А српски политичари и медији већ 15 година нису у стању да се коначно определе како назвати тромесечно бомбардовање суверене државе осиромашеним уранијумом, без мандата Савета безбедности УН, са масовним цивилним жртвама, уништењем виталне инфраструктуре и откидањем 15 одсто њене територије. Али, ако Срби још нису сигурни, бивши немачки канцелар Герхард Шредер, један од оних који је командовао нападом на нашу земљу – сада више нема дилему. Напад на Србију представљао је кршење међународног права, оценио је Шредер пре неколико дана.

Током 1999. и 2000. на снази је била званична директива, па су домаћи медији углавном извештавали о „злочиначкој” и „зликовачкој агресији”, да би после октобарских промена дошло до приметне промене реторике и преовлађивања термина, као што су „бомбардовање” и „интервенција”. Тек, негде од 2012. године, у наступима државних лидера поново почињу да преовлађују другачији тонови, када говоре о рату НАТО-а против Србије. Тако је бивши председник Борис Тадић, 24. марта 2012, на полагању венаца у „српској Хирошими” – Алексинцу, поручио да је „тај рат био злочин против наше земље и против нашег народа”, што је већ било приметно одступање од званичне реторике након петог октобра.

И већ следеће године, у својству првог потпредседника владе, Александар Вучић је у Земуну, приликом полагања венца на спомен-обележје припадницима РВ и ПВО, недвосмислено поручио: „Данас је време да се сетимо оних који су били најхрабрији у одбрани од НАТО агресије, који су, не марећи за своје животе, штитили Србију и показали да им је Србија преча од свега.” Вучић је такође подвукао да је посао данашње власти да гледа у будућност, размишља о перспективи деце, али и да их васпитава у духу оних који су знали да заштите нашу отаџбину.

Посматрајући непрекидан низ медијских извештаја о НАТО агресији од 1999. године до данас, приметно је да политичка и медијска терминологија одражава спољнополитички курс земље. Пред крај владавине Слободана Милошевића, новински ступци били су оивичени таквим терминима као што су „зликовци”, „злочинци”, „злотвори”, „варвари”, „фашисти”, „неоимперијалисти”, „кукавице”, а са друге стране „хероји”, „патриоте”, „родољуби”, „победници” и „слободари”. Популарна је била и поезија у којој су описиване све патње и ратне страхоте, али и нада у боље сутра.

Међутим, већ следеће, 2001. године, није било трага таквој еуфорији. Медији су пренели „Изјаву председника СРЈ поводом 24. марта – Дана сећања”, у којој Војислав Коштуница поручује да сарадња са међународном заједницом мора да се темељи на истини о прошлости и садашњости. Коштуница у читавом тексту није поменуо ни НАТО ни агресију, заменивши ове речи „Северноатлантском алијансом” и „бомбардовањем”, и поручивши да наша будућност јесте сарадња са међународном заједницом.

Године су пролазиле, служени су парастоси поводом Дана сећања, уз приметну медијску и реторичку суздржаност. Тако, на пример, 2002. године, 24. марта, насловне стране водећих листова освануле су без икаквог подсећања на трагична дешавања од пре само три године, уз тек кратке прилоге у дну средишњих страница. Годинама су коришћени термини попут „ваздушног похода”, „рата”, „напада” и „оружаног напада”, „сукоба”, „акције”, „ваздушних удара”, „војне кампање”, а тек понегде би се споменуло етничко чишћење Срба са КиМ и агресија НАТО. Највиши државни званичници су се таквих израза клонили.

Негде од 2005, ипак су почели да се враћају у оптицај и ови термини, али и већ помало заборављени, као што су „НАТО солдатеска” и „агресорске бомбе”, да би од 2008. то постало већ сасвим уочљиво, а термин „НАТО агресија” поново стекао пун легитимитет. Већ од 2012, реч „агресија” вратила се и на насловне стране новинских издања. Ипак, чекало се све до прошле године да неко из самог државног врха то поново изговори. Био је то Александар Вучић.

Извор: Политика