Osećaj besmisla

Nikada kao danas u Srbiji nije postojao toliko snažan osećaj besmisla javne reči. Stigli smo u fazu kada možete da kažete šta hoćete, napišete šta hoćete, objavite veoma važne činjenice, uvide, saznanja i da znate da to nikakav efekat ne može da ima. Sistematski su iz javnog prostora nestale iole ozbiljne debate, polemike, razgovori o bilo čemu.

Prve ozbiljne tekstove u javnosti objavio sam pre dvadesetak godina. Tokom naredne dve decenije bilo je raznih perioda u kojima sam učestvovao u javnim debatama, pokušavao da ponudim neki drugačiji stav, da reagujem na ono što nije dobro, da otvorim nove uvide. I uvek sam imao osećaj da to ima neki smisao, da može da utiče bar malo na javnu sferu ili na one koji donose odluke. Danas po prvi put imam jasan osećaj da moja reč, kao i reč mnogih dobronamernih ljudi koji – svako iz svoje perspektive – pokušavaju da nešto doprinesu, ne vredi više ništa. Štaviše, ovo je prvi put posle 1982. godine da za tu reč možete da odgovarate pred sudom!

Evo, pre par dana sam u Politici video da je još jedan profesor univerziteta osuđen zbog svog naučnog rada, mišljenja i intervjua koji je dao pod svojim imenom i prezimenom. U pitanju je doktor Branislav Filipović, profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Tek nešto ranije takođe je osuđen doktor Branislav Ristivojević, redovni profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu. Njima su sudije, pazite, zabranile da se buduće javno izjašnjavaju o pitanjima statusa LGBT populacije i sl.

U toku je postupak i protiv doktora Vladimira Dimitrijevića iz Čačka, a o mom slučaju je javnost već obaveštena. Dakle ova država je vratila totalitarne mehanizme verbalnog delikta i za slobodno iznetu javnu reč profesori univerziteta i naučni radnici rizikuju osudu, a uskoro verovatno i odlazak u zatvor kao naredni stepen zastrašivanja. Ovo je inače izvanredan primer kako dobro organizovana manjina, koja ima premijera, koristi vlast za progon predstavnika većine u čije ime nema ko da govori.

Ovo se sve radi uz punu podršku zapadnih ambasada, delegacije EU i ostalih okupacionih struktura, koje bi navodno trebalo da u Srbiji podstiču vladavinu prava???!

Isti ti fini ljudi podržavaju i već uveliko odmaklo prepariranje javnosti i sluđenog sveta za prihvatanje takozvanog obavezujućeg sporazuma sa Kosovom. Kao što je premijerka rekla, onaj ko tvrdi da je Kosovo deo Srbije taj nije za kompromis, te stoga uskoro treba očekivati da svi mi koji zahtevamo poštovanje Rezolucije 1244 i vraćanje Kosmeta u sastav Srbije budemo proglašeni ekstremistima.

Nedavno sam pisao tome da se Srbija nalazi u 1947, a izgleda – kao što jedan mladi kolega primeti – da ubrzano idemo i ka 1948. Koliko vidim vlast je ušla u fazu kad strancima sve daje: priprema se javnost za narečeni sporazum, vraćen je u igru neustavni predlog Zakona o rodnoj ravnopravnosti, u proceduri je nakon nesrećnog Zakona o mandatornoj vakcinaciji sada i novi Zakon o trasnplantaciji organa, koji je kao i većina mera i zakona protivustavan i suprotstavljen u isto vreme i elementarnim hrišćanskim načelima i osnovnim liberalnim postulatima: država (u vidu gospodina Martinovića) je iznela nove filozofske teorije na osnovu kojih čovek posle smrti nije vlasnik bilo čega, pa tako ona može da mu pokupi organe u meri koja njoj ili možda nekoj zainteresovanoj kompaniji bude trebala.

Na sve strane, svakog dana se čuju izjave, donose zakoni i mere koji idu protiv osnovnog zdravog razuma. I toga ima u tolikoj meri da to više ne može sve ni da se registruje, a kamoli da se zabeleži ili (uzaludno) o tome obavesti javnost. Zakoni se donose po hitnom postupku, bez javne rasprave, iseljava se glavna železnička stanica na prostor koji za to nema nikakve pretpostavke, izvršitelji otimaju ljudima imovinu bez ikakve zakonske osnove, propagira se nekakva Strategija za poboljšanje rađanja koja je ista ona doneta pre deset godina, najavljuje se podizanje spomenika Tarasu Ševčenku (simbolu ukrajinskog antiruskog nacionalizma) u Novom Sadu?!

Da primetim na kraju kako na sve ove osude ljudi iz nauke i javnog života ne reaguje gotovo niko. Ne oglašava se ni nadležni ministar, ni Zajednica istraživača, ni sindikati. Sledeći korak će verovatno biti zabrana i naučnog rada i objavljivanja naučnih radova i knjiga.

Zašto da ne? Ionako sve može… Kraj.

Izvor: Stanje stvari