Оставка Даватоглуа као почетак расплета у Турској

ИСТАНБУЛ – Неспоразуми између председника Реџепа Тајипа Ердогана и премијера Ахмета Давутоглуа, који су тињали месецима, ове седмице су избили на површину, мада и се и даље многе појединости крију од очију јавности.

Током скоро двочасовног сусрета двојице водећих политичара и досадашњих пријатеља, који је одржан иза строго затворених врата, само је потврђено да ће се одржати ванредни конгрес Партије правде и развоја (АКП) и изабрати нови шеф странке, који ће, самим тим, бити и нови премијер.

Давутоглу је новинарима у четвртак потврдио да се „неће кандидовати за шефа партије”. Ванредни конгрес АКП-а заказан је за 22. мај.

Премијер није објаснио новинарима зашто је повукао овај потез, који је уследио после одлуке Централног извршног савета да му ускрати право да може сам да именује лидере локалних партијских организација, које су досад имали његови претходници. То је била кап која је прелила чашу. Узроци су очевидно дубљи. Он је кратко истакао да је његова влада постигла „резултате у економији и борби против тероризма” и да се повлачи ради очувања јединства АКП-а. Давутоглу је нагласио да ће и даље „бити лојалан Ердогану”.

Кратко се огласио и председник Ердоган: „То је лична одлука премијера.”

Шта је довело до разлаза годинама блиских партијских сарадника још до краја није јасно, мада се разлози могу наслутити. Обе стране приметно покушавају да „спусте температуру”, поготово што је Давутоглу познат као одмерена личност.

Они на тај начин покушавају да се избегну поделе унутар партије у ситуацији када се земља суочава са многим изазовима: мигрантском кризом, сукобима на граници према Сирији, крвавим борбама са припадницима забрањене Радничке партије Курдистана.

Давутоглу је изабран за председника АКП-а и за премијера у августу 2014. године. Ердоган је у то време постао шеф државе. Он је пре тога као универзитетски професор био Ердоганов саветник за спољну политику и годинама шеф дипломатије.

Они су функционисали као уигран тим, где је било тешко наћи пукотину. Аналитичари су тада говорили да је амбициозни Ердоган изабрао Давутоглуа за шефа партије јер је желео да за свог најближег сарадника има послушника.

Према уставу, Ердоган је, када је засео у фотељу шефа државе, морао напусти партију и да се понаша као надстраначка личност. Он је то формално учинио, али и даље је наставио да држи све дизгине у партији.

Он је једном приликом објаснио да је „лично основао АКП” и да је та партија „његово дете”, о коме има право да се стара.

Председник је наставио да повлачи све конце у странци, како би могао да води главну реч и у земљи, мада је Турска парламентарна демократија у којој је шеф државе полупротоколарна личност. Отворено се мешао у рад владе као да је он премијер, а не Давутоглу, објашњавају локални новинари садашњи разлаз.

Када се устоличио, показало се да Давутоглу не жели да буде пуки пион у нечијим рукама, да аминује све потезе свог идеолошког оца. Он је избегавао отворени сукоб са арогантним Ердоганом, али није аплаудирао његовим потезима са којима се није слагао. То је могло да се види уочи ванредних парламентарних избора у новембру, када се нису сложили око многих кандидата за посланике.

То је такође било приметно када је шеф државе отворио фронт против новинара и академика који су тражили прекид крвопролића и мирно решење курдског проблема. Премијер се држао по страни, док је шеф државе тражио да им се суди јер подржавају терористе.

Главни камен спотицања је изгледа била Ердоганова иницијатива за промену устава и увођење председничког система. Премијер је подржао тај предлог, али без очекиваног ентузијазма, поготово што се томе противе све опозиционе партије из страха од страховладе једног човека.

Локални новинари тврде да је Ердоган замерио премијеру што је сам, без консултација, водио преговоре с ЕУ о решавању мигрантске кризе и укидању виза за турске држављане. Ердоган сматра да је он отворио капије ЕУ пре неколико година и да садашња влада само убира поене на темељима његове политике.

У јавности се већ могу чути нагађања ко би могао бити нови премијер Турске. Медији најчешће помињу блиског Ердогановог сарадника Бинала Јилдрима, сада министра саобраћаја, и Берта Албајрака, министра енергетике и – што је много важније – мужа Ердоганове ћерке.

У овом часу није јасно да ли ће се после промена у владајућој странци одржати и ванредни парламентарни избори. Политички аналитичари процењују да ће Ердоган вероватно повући и тај потез како би обезбедио двотрећинску већину у парламенту, која му је неопходна да би променио устав и увео председнички систем.

Извор: Политика