Otvoren 64. međunarodni beogradski Sajam knjiga

I ove godine, najveći praznik knjige u ovom delu Evrope započeo je osmodnevni intenzivni život lepim rečima. Među mnoštvom izdavača, prevodilaca, pisaca, čitalaca, ljubitelja ove naše najlepše svetkovine pisane reči na svečanosti izdvajao se monumentalnošću i belinom, ukrašen hijeroglifima, štand Arapske Republike Egipta, zemlje ovogodišnjeg sajamskog počasnog gosta. Na ovom mestu u narednim danima biće vođeni zanimljivi razgovori o bogatoj egipatskoj kulturi i književnosti.

Svoju svečanu besedu na otvaranju 64. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga književnik Milovan Vitezović posvetio je najvećoj godišnjici srpskog naroda, obeležavanju osam vekova Srpske pravoslavne crkve, osam vekova državnosti, kao i osam vekova od početka srpske književnosti.

– Smatram da je ovaj sajam knjiga najprirodniji i najiskreniji vrhunac označavanja ove velike vekovne godišnjice – istakao je Vitezović, ukazujući počast i Arapskoj Republici Egiptu rečima iz jednog egipatskog natpisa iz vremena Prvog carstva, najlepšoj pohvali knjizi, kako je primetio: „Knjiga je vrednija od svih spomenika, od svih grobnica, urešenih i oslikanih stubova, jer ona sama gradi spomenik u srcu onog koji je čita.”

– S bogom počinju ove knjige koje se u grčkom jeziku zovu „Nomokanon”, a mi ćemo ih u jeziku našem zvati „Zakonopravilo”. Ove knjige su bile pomračene oblakom mudrosti grčkog jezika i prvi put se javljaju u svetlosti jezika našeg, zapisao je na samom početku „Zakonopravila”, prve srpske autorske knjige, negdašnji srpski princ Rastko Nemanjić, potom u monaškom obrazu svetogorski inok, pa arhimandrit imenom Sava. U srpskoslovenskom, odnosno starosrpskom jeziku, u vremenu „Zakonopravila”, reč jezik je imala dvojako značenje. Značila je i jezik i narod. Arhimandrit Sava je, misleći i na jezik i na narod, ovo delo pisao s velikim naumima koji će se pokazati i istorijskim i sudbinskim i po naš jezik i po njegov srpski narod – zapazio je Vitezović, dodajući:

– „Zakonopravilo” je dobilo puni značaj 1219. Te godine, po njegovim odredbama, prvo je zvonima na tek podignutom manastiru Žiči oglašena samostalnost Srpske pravoslavne arhiepiskopije, a Sava Nemanjić hirotonisan za prvog srpskog arhiepiskopa. Potom je arhiepiskop Sava, uz bruj istih zvona, vaseljenskim carskim vencem, poslatim od cara Teodora Laskarisa, ovenčao velikog srpskog župana Stefana za kralja Prvovenčanog, koji se zakleo na „Zakonopravilu”. Hirotonisanjem arhiepiskopa, i ovenčanjem kralja stekla se nad nama ozakonjena svetska simfonija saglasnosti duhovne i svetovne vlasti. „Zakonopravilo” je pravno utemeljilo srpsku crkvu, srpsku državu, i oblikovalo karakter naroda. I utvrdilo najveće poštovanje knjige, što se i na ovom sajmu može videti – zaključio je Milovan Vitezović.

Podsećajući na hodočašća i diplomatska putovanja arhiepiskopa Save Nemanjića, sveca još za života, Vitezović je ukazao na prvi susret srpske i egipatske kulture.

– Tako je, stigavši i do Egipta 1235. godine, bio gost kairskog sultana koji ga je zasuo svom pažnjom, dajući mu i pratnje s kojima je išao po svetim mestima Egipta i po Sinaju.

Vitezović je opisao sudbinu našeg naroda kroz sudbinu knjige, kada je stradao narod, kada se selio ili robovao, njegove knjige bile su uz njega.

A, kako je rekao, pored istorijskih udesa i nedaća, brzo smo se našli u svetskoj književnosti zahvaljujući narodnim pesmama.

Kada je govorio o 1941. godini i stradanju Narodne biblioteke Srbije na Kosančićevom vencu i zbirke srednjovekovnih rukopisa pod tepihom nacističkih bombi, Vitezović je napomenuo da se u svetu, prema istraživanjima znalca staroslovenskih rukopisa Anatolija Turilova, nalazi blizu pet hiljada srpskih srednjovekovnih rukopisa:

– Katalog hiljadu istraženih rukopisa izložen je i na ovom sajmu. Mi, pisci Srbije, zajedno sa svim naučnim i kulturnim institucijama i društvima, uz pomoć diplomatije, zatražićemo povratak tih rukopisa. Međutim, imajući u vidu egipatsko i grčko iskustvo, kako se svetski značajna artefakta teško vraćaju u matičnu kulturu, tražićemo digitalne kopije s ciljem da se ožive i istraže.

U ime Arapske Republike Egipta, Sajam knjiga pozdravio je Haitam el Haj Ali, pisac i prevodilac, predsednik Generalne egipatske organizacije za knjige, povezujući sajmove knjiga u Kairu i Beogradu.

– Knjiga je prijatelj kom poveravamo naše tajne, predajemo našu svest i osećanja, prijatelj koji nam pruža osećaj zadovoljstva. Knjiga je neko koga je ljudska civilizacija poznavala od samih početaka istorijskog doba. Egipat je bio jedna od najstarijih civilizacija koja je poznavala pisanu reč, dok je danas, u savremenom dobu, nosilac jednog od najznačajnijih sajmova knjiga u svetu i najznačajnijeg na arapskom području. Međunarodni sajam knjiga u Kairu, kojem imam priliku da predsedavam i koji je ove godine proslavio zlatni jubilej preselivši se u novu civilizacijsku prestonicu, tokom dvonedeljne izložbe posetilo je više od tri miliona ljudi i oko 1.200 izlagača, koji su imali prilike da prisustvuju i na oko 1.400 kulturnih dešavanja u okviru samog sajma. Neka knjiga ostane ono što nas spaja, od trenutka kada upoznajemo egipatskog pisara i kulturu Vinče, sve do trenutka kada Nagib Mahfuz s obale Nila doziva Ivu Andrića na ćupriji Drine ili obali Save. Od ustava Konstantina Velikog koji poziva na mir i toleranciju, pa sve do nebeskih knjiga sakupljenih na egipatskom tlu, shvatili smo da ono što nas sve spaja jesu ljubav prema dobroti i toleranciji i ljubav prema stvaralaštvu u gotovo svim oblicima njegove umetnosti – napomenuo je Haitam el Haj Ali.

Haitam el Haj Ali na beogradskom sajmu knjiga

Na svečanom otvaranju nastupile su i vokalne umetnice Katarina Gojković i Sanja Kerkez.

Knjiga Si Đinpinga

U ponedeljak u 12 sati, u sali „Ivo Andrić” Beogradskog sajma, biće održana promocija knjige „Priče i kazivanja – Kineska mudrost, prošlost, sadašnjost i budućnost” Si Đinpinga, aktuelnog predsednika Narodne Republike Kine, u izdanju „Albratros plusa”. Na promociji će govoriti Jagoš Đuretić, glavni i odgovorni urednik, Aleksandar Gajević, državni sekretar Ministarstva kulture i iformisanja Srbije, Zjao Dahin, predstavnik kineskog izdavača, i Mladen Vesković, urednik izdanja na srpskom jeziku.

Tribina – Pravda za Nobela

Peter Handke

Posle dodele Nobelove nagrade Peteru Handkeu i Olgi Tokarčuk , ovo priznanje posle dvadeset godina vraća se književnosti umesto služenja politici. Handke je potrebniji Nobelovoj nagradi nego Nobelova nagrada Handkeu,  zaključio je Miroljub Stojanović,  govoreći na prvoj tribini 64. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga nazvanoj „Pravda za Nobela”.

U ovoj diskusiji učestvovali su i Muharem Bazdulj, Nebojša Grujičić i Žarko Radaković.

Kada je reč o stvaralaštvu poljske književnice Olge Tokarčuk,  Stojanović ga je smestio u struju čiji su predstavnici Mario Vargas Ljosa i Karlos Fuentes,  liniju istorijske proze mesijanske idejnosti. Ovo je bila prilika i za podsećanje na razgovor sa Olgom Tokarčuk,  koja se skajpom uključila u predstavljanje svog romana „Knjige Jakovljeve”, održano  prošle godine,  u Domu kulture „Studentski grad”. To veče bilo je značajno kao znak kontinuiteta prisustva Olge Tokarčuk u Srbiji,  zahvaljujući prevodilačkom trudu naše polonistkinje Milice Markić,  koja je i tom prilikom intervjuisala književnicu.

Handke je, pak,  autor blizu stotinu knjiga,  ali je po rečima Nebojše Grujičića,   na ovom Sajmu knjiga prisutno tek nekoliko prevoda njegovih dela: „Velikog pada”, kod „Lagune”, „Popodneva jednog pisca”i „Još jedanput za Tukidida”, kod „Prometeja”, kao i „Juče na putu”, kod Srpske književne zadruge”. Grujičić je postavio pitanje zašto,  kao značajnog dramskog pisca,  osim Ljubiše Ristića,  niko nije Hadkeova dela postavio na scenu u našoj zemlji,  naročito posle teksta „Pravda za Srbiju”.

– Nobelova nagrada Handkeu provera je pravovernosti onih koji su za,  kao i onih koji su protiv njega – dodao je Grujičić.

Žarko Radaković je podsetio na to da je Handke sedamdesetih godina pre svega bio zagrebački pisac,  na šta u jednom tekstu podseća i Jergović,  a da je u Srbiji postao čitan tek krajem osamdesetih,  kada je njegove knjige počeo da prevodi za „Dečje novine”, uz Drinku Gojković, koja je svoje prevode davala „Radu”.

Radaković je ponovio zapažanje o negativnim komentarima u nemačkoj i američkoj javnosti povodom Handkeove Nobelove nagrade,  naročito ljudi koji su malo šta od njegovih dela pročitali. Miroljub Stojanović govorio je o prisustvu Handkea na filmu,  u ostvarenjima Vima Vendersa,  o Handkeu kao scenaristi „Neba nad Berlinom”.

Izvor: Politika