Станислава Пак и Дража Анђелковић о Томиславу Николићу

Слобода говора и исказивања мишљења једна је од основних тековина савремене цивилизације. Велики су мислиоци снисходљиво опхођење према власти поистовећивали са издајом. Међутим, да би неко могао да критикује или хвали власт, конкретно председника, мора да буде обавештен о томе шта он ради.

У протекле четири године, а посебно у последње две, грађани не само да немају прилику да на прави начин, у медијима, прате председникове активности, већ углавном имају прилику да прочитају најгоре измишљотине и бљувотине, које неко може да сабере на једном месту. То није случајна, изолована појава, већ организована и оркестрирана хајка на легитимно изабраног председника и чланове његове породице.

Или да будем прецизнија: у питању је медијски линч. Поставља се питање коме је толико стало да уклони Николића са политичке сцене?

Да се пристојан човек запита да ли верује својим очима, или се пред њим наставља ријалити, којим нас свакодневно засипају са свих страна. Таблоидна стварност скреће пажњу са онога што се дешава у реалном животу и већ готово почињемо да верујемо глупостима које смо прочитали, видели и престајемо да верујемо свом разуму.

Данас није вест позитивна ствар коју неко учини за Србију. То не продаје новине, не повећава тираж, не продаје рекламни простор. Механизми за привлачење медијске пажње су очигледни. Нема их много, али свакако у себи не садрже ништа племенито ни морално. Постоје, међутим, они ретки храбри појединци, који и даље верују да ће, чинећи добро за своју земљу, радећи вредно и посвећено, допрети до медија, како би грађани били упознати са оним што је урађено. Они који са собом воде најмању могућу делегацију, смањују број дана боравка на путу до границе људске издржљивости. Они који отворе многа врата, а радо би водили 20 новинарских екипа, како би јавност била упозната са детаљима, међутим, немају буџет за то, па сарадници раде у смањеном саставу, раде и на крају у медијима од државне посете нема ни два-три реда, ни десетак секунди.

Поставља се питање: коме смета чињеница да је за четири године председник Николић био у 81 посети? Коме смета то што председник Кине од свих званичних посета у Европи, долази прво у Србију? То што је са председником Кине успоставио лично пријатељство, као и са председником Русије и веома близак однос са председником САД и немачком канцеларком? Направио историјско помирење са Мађарском и успоставио изванредне односе са председником те земље? То што након његових посета, бројни инвеститори долазе у Србију? То што је успоставио и/или обновио пријатељства широм Латинске Америке, Азије, Африке, бивше СССР, Европе?

Резултати међународних активности су бројни: међудржавни споразуми, бројни сусрети са значајним инвеститорима, високо уважавање на сваком кораку и огромна и неподељена пажња тамошњих медија, у Србији имамо два-три маргинална текста, рецимо у рубрици „друштво”, и муву која је слетела на председников нос. Жалосно, заиста и опасно.

Од огромног успеха који је остварен у нашим медијима нема ништа или готово ништа. Рецимо, напор да Косово не постане члан Унеска или неусвајање Декларације о Сребреници, затим, инсистирање на неприхватању српске кривице за почетак Првог светског рата, на чему је председник марљиво радио читаву годину дана.

Поједини таблоиди су веома моћни, чак „утичу” и на светску јавност. Наиме, пре нешто више од годину дана, вратили смо се из званичне посете Ватикану, због престанка рада мотора авиона владе Србије, којом приликом смо падали читавих 2,7 км и правим чудом остали живи. Волшебном информацијом која је незаконито доспела до Блица, испало је да се нисмо вратили због застрашујућег инцидента у ваздуху, већ због некакве просуте кафе. Бесмислена спинована прича из кулоара, који презиру своју земљу и легално изабраног председника је обишла свет и наравно доспела у Ватикан. Током посете Ватикану, која је уследила након пола године, чули смо причу да је посета одложена због кафе! А то што је папа Франциско на предлог председника Николића у пријатељском разговору у Ватикану, одлучио да се питање канонизације Алојзија Степинца, разматра са представницима Српске православне цркве о томе није у нашим медијима било ни речи!

Каква срамота за Србију. Рекла бих да поједини креатори јавног мњења, намерно затварају очи пред далекосежним последицама таквих медијских манипулација. Ова је очигледно имала за циљ да скрене пажњу са чињенице да се десио пропуст, који је могао да доведе до погибије председника републике и његовог тима.

Поставља се питање како ће грађани оценити рад председника Републике који је четири године практично био у медијској блокади, а изложен најпрљавијој медијској кампањи у историји Србије. Сваки потез, изјава били су окретани, извртани из контекста, вивисецирани и злоупотребљени. Речи хвале које долазе од високих званичника, научника, уметника током сусрета, извргнуте су руглу. Толика незрелост, тешко може да се разуме. Чини се да им не допире до свести да непоштовањем свог председника, унижавају сопствену земљу, а самим тим и себе.

„Нисам се сусретао са много председника који тако добро познају културу и историју” рекао је нобеловац Марио Варгас Љоса. Авај, то је прошло потпуно незапажено, јер је било објављено у двема новинама, ретким које се боре да преживе и сачувају ниво и углед. Уверена сам да то, ипак неће проћи. Да ће памет надвладати насиље, које добија нове и зачуђујуће нове појавне облике.

Председник је јасно рекао да се за свог мандата неће бавити лажима разних таблоида и плаћених медија. Рекао је да неће учествовати у припејд новинарству.

Све је то лукаво смишљено, да би председник ослабио, председник Владе остао без подршке председника Републике, а народ који предводи и који је гласао за њега, остане без лидера. Жеља им је да сам одустане, јер немају храбрости да се супротставе отворено.

Они који га знају, а то је већина у Србији, знају да се председник није уплашио. Да никад неће погазити Устав и да ће истрајати на очувању Косова и Метохије. То ће наставити да ради, упркос још горим и бестијалнијим нападима који га очекују.

Поред њему својствене постојаности, посебну снагу му даје његов народ, за чији ће опстанак и бољи живот наставити бескомпромисно да се бори. На крају крајева одлучује народ, а не медији, ко је како радио, и какав је резултат остварио. Пишем овај текст, зато што неизговорена истина неће изаћи на видело сама од себе. Не виде сви чињенице исто, нити сви могу да виде стварност каква јесте. Међутим, написана, наћи ће свој пут…

Саветник за медије председника Републике Србије

Драгомир Анђелковић – Николић се самоурушава

Зашто је рејтинг Томислава Николића лош? Има много разлога за то. Осврнућу се само на неколико. Људи из његовог тима који су задужени да се баве комуникацијом са јавношћу, раде то непрофесионално и агресивно. Понашају се као неуки послератни комесари, па неретко готово хистерично притискају новинаре и аналитичаре. То изазива револт и као бумеранг погађа онога ко се таквим сарадницима окружио. Да ли он њих, као и шаролику скупину неретко у јавности компромитованих „везира” задужених за друге области, држи због личног интереса или стога што има „меко срце” – није ни битно. Важан је цех који због тога плаћа Николић!

Друго, одавно је прошао његов медени месец са грађанима. Они неретко гласају из ината, по принципу контраста. Када им неко дојади, а то се 2012. десило са политичком групацијом предвођеном Тадићем – опредељују се за оне који делују као довољно снажни да преузму власт. Ту се не ради толико о подршци новима колико о бесу на старе. Тако су на власт дошли Николић и Вучић. Но, после тога Николић се посветио себи, то јест вршењу свог сегмента власти као да се ради о средњовековној синекури. Од његових путовања и разних „договора” Србија нема неку корист. Тако су Николића, углавном, престали озбиљно да схватају и они који су га волели и они који су према њему имали негативан однос. Готово да је постао председник из анегдоте, што је супротно ономе што се десило са Вучићем, јер последња ствар која за њега може да се каже јесте да је политички неактиван. Због онога што чини једни га обожавају, други жестоко нападају, али су ретки према њему равнодушни. Салдо тога је да је од краја 2012. његов рејтинг доживео бум, а на последњим изборима листа коју је предводио добила је скоро половину гласова.

Треће, није јасно зашта се Николић залаже на (гео)политичком плану и да ли то уопште и ради осим да би за себе и своје нешто издејствовао? Са Вучићем су ствари много простије, са свим негативним и позитивним импликацијама које то по њега има. Јасно је шта ради. А Тома као да се игра (гео)политичке скривалице. Пошаље неку поруку коју затим пусти да ветар однесе. Тако је, тек примера ради, пре отприлике годину дана најављивао предлог нове државне платформе о Косову и Метохији. Деловало је да ће понудити у националном правцу „коперникански обрт” у односу према одбрани јужне покрајине, што је обрадовало многе који су незадовољни јер мисле да је Београд током преговарачког процеса дао превелике уступке. И шта је било? Ништа! Тресла се гора – није се родио ни миш. Стиче се утисак да је Николић махао дрвеним мачем тек покушавајући да на блеф за себе или неког из свог окружења извуче корист.

Ко после свега реченог да га схвати озбиљно? О томе би Николић и његов тим требало да размисле, а не да кукају над судбином. Узгред, и поред много написаних речи, у тексту објављеном јуче у „Политици”, нису нам одговорили на питање – ко то склања Николића са политичке сцене?

Због стабилности Србије драго ми је што су отклонили могућност сукоба на релацији Андрићев венац – Немањина, о чему се протеклих дана доста спекулисало. Како је недвосмислено речено за наводну кампању против Николића, она је лукаво смишљена како би председник био ослабљен, те тако „председник владе остао без подршке председника републике”.

У Николићевом окружењу такође не мисле ни да му о глави раде Американци или Немци. Упркос, како се тврди, његовој непоколебљивој одбрани Косова и Метохије, истиче се да Николић има „веома блиске односе са председником САД и немачком канцеларком”. А када већ његови сарадници немају разлога да сумњају да Николићу мрсе конце западни центри моћи, зашто би са скепсом гледали на Исток? Русија и Кина нам не отимају део територије, а са председницима обе земље Николић је, наводно, „успоставио лично пријатељство”. Значи – остаје српска опозиција. Николићеви сарадници, делује, мисле да она има медијску доминацију и посебно кидише на председника. Додуше, то је из неког разлога у приличној колизији са чињеницом да се – како сам могао да прочитам и у „Политици” – Николић у вези са разним питањима, па и стањем у медијима, у много чему сложио са једним од врло оштрих опозиционих првака, Сашом Радуловићем.

Надам се да речено није промакло његовој саветници за медије! Као ни реченица коју је Николић изговорио (Дневник телевизије Н1 од 23. маја) док је њу бранио од мог наводног напада: „Непристојно је да се прво неко самопрогласи за аналитичара, а да потом са те функције прети за било какве политичке активности било коме пошто је моћан да својим анализама сруши ауторитет и углед некога ко би учествовао на изборима.” Ово звучи као да проговара Јонеску. Додуше, он би нешто налик томе ставио у уста својим до апсурда комичним јунацима из „Ћелаве певачице” или неке друге драме.

Нажалост, председник Николић је то озбиљно изговорио у своје име. Можда му онда, да мало хулим, и због образовања, као и елоквентности о којој наведено сведочи, опада рејтинг? Но, како наш народ каже, свако зло има и своје добро. Чули смо јуче од госпође Пак да је нобеловац Марио Варга Љоса фасциниран Николићем. Ко зна, можда је и тако, а рекао бих да се онда ради о томе да тај човек рафинираног духа не може да схвати да је неко на тако високој функцији као Николић озбиљан када говори оно што говори, већ све схвата пренесено, као израз убојитог балканског цинизма. Срећа! Иначе би ствари са имиџом Николића, који се пројектује и на Србију, биле још много горе!

Извор: Политика