Pens i Jadranska povelja

Podgorica je na trenutak bila centar Balkana. Ne toliko zbog jednodnevnog samita Jadranske povelje čiji je domaćin bila ove godine, koliko zbog činjenice da je samitu prisustvovao potpredsednik SAD, Majkl Pens, prvi čovek nove američke administracije koji posećuje region. Sam skup to je podiglo na premijerski nivo, jer su se na njegovim marginama odigravali bilateralni susreti Pensa sa balkanskim liderima.

Ako smo poruke nedavnog rovarenja u regionu Hojta Jia mogli smatrati recidivom prošlih vremena, poruke koje nam je doneo Pens moraju se smatrati zvaničnim stavom nove američke administracije. A ne razlikuju se po ničemu od Jiovih. Amerika želi totalno gospodarenje Balkanom, sa koga želi da frontalno izgura Rusiju, ali i Evropu, samo na finiji način.

Sudeći po Pensovim izjavama u Podgorici, u tome će koristiti najbizarnije metode i sve raspoložive mehanizme koji joj stoje na raspolaganju. Jedan od njih je i ono što se u našoj, ali i regionalnoj štampi naziva „Jadranska povelja“, i nema dileme da ovaj skup nije slučajno odabran za prezentovanje aspiracija nove američke administracije u regionu. Otuda  će tema ovog teksta biti da čitaocima malo proširi vidike o ovom regionalnom NATO mehanizmu, čiji je Srbija pridruženi član iako, jel te, nema nameru da uđe u NATO. Garantuju nam to Vučić i Dačić! Eh, ah, uh!

Nakon što je na samitu NATO-a u Pragu 2002. u Alijansu primljeno sedam novih članica iz tzv. „Vilnuske grupe“ – Letonija, Litvanija, Estonija, Slovačka, Rumunija, Bugarska i Slovenija, ova grupa, kao predvorje za članstvo u NATO, praktično je prestala da postoji. Preostale tri zemlje iz ove grupacije Hrvatska, Albanija i Makedonija, odnosno njihovi tadašnji predsednici, Stipe Mesić, Alfred Mojsiju i Boris Trajkovski, promovisali su ideju o pokretanju novog mehanizma saradnje između njihovih zemalja u ostvarenju zajedničkoga cilja – članstva u NATO.

Ideja tri balkanska lidera „uklopila se u viziju američkog predsednika Džordža Buša o NATO od „Atlantika do Urala“, pa je naišla na nepodeljenu američku podršku. Ideja je, nakon niza susreta najviših državnih predstavnika ove tri zemalje i obilatu pomoć Stejt departmenta, oblikovana u dokumenat pod zvaničnim nazivom „Američko-jadranska povelja o partnerstvu“. Povelju su, 2. maja 2003. godine u Tirani, potpisali ministri spoljnih poslova SAD – Kolin Pauel, Albanije – Ilir Meta, Hrvatske – Tonino Picula i Makedonije – Ilinka Mitreva. Zastupnički dom američkog Kongresa je, 24. juna 2003. godine, usvojio Rezoluciju kojom se pohvaljuje potpisivanje Povelje i traži od NATO da državama potpisnicama pomogne da postanu članovi Saveza.“(1) Nakon raspada državne zajednice Srbije i Crne Gore, Crna Gora je postala peti član ove organizacije, a Srbija je zatražila i dobila status posmatrača.

Dakle, to nije Jadranska, već „Američko-jadranska“ povelja formirana sa ciljem očuvanja evro-atlanstkih interesa u regionu i predvorje za članstvo u NATO. To se navodi i u preambuli ove povelje gde se kaže da ona predstavlja „viziju mirne Jugoistočne Evrope, potpuno integrisane u evroatlantsku zajednicu“(2)

Iako je ulaskom u NATO Hrvatske i Albanije, 2009.  i Crne Gore, 2017. godine, kao i najavom ubrzanog prijema Makedonije, postojanje ove organizacije izgubilo svaki smisao, dolazak Pensa u Podgoricu na ovogodišnji samit  i njegovo korišćenje za predstavljanje regionalnih interesa SAD, jasna je poruka da će Vašington i dalje koristiti ovaj uspostavljeni mehanizam regionalnog delovanja. 

A ciljevi su jasni. Balkan bez uticaja Rusije i sa EU pod punom kontrolom Vašingtona. Kao i uvek. Sada je već jasno da Tramp neće Balkanu doneti ništa novo.

_____________________________________

1. www.bezbednost.org/Bezbednost/647/Jadranska-povelja–saradnja-integracija.shtml
2. Isto

Izvor: Fond Strateške Kulture