Пети паркић на води

Сваку епоху у развоју друштва одређује неколико темељних идеја и осећања које је трајно обележавају. Томе нас учи историја идеја, друштвених покрета, револуција, културе и промена у свакодневном животу. Зато је важно да покушамо да одредимо један од главних токова који се налази у матици друштвеног живота на почетку 21. века. Можда се он састоји у речима пољског теоретичара Зигмунда Баумана: „Никад се нисмо осећали оволико слободним колико и немоћним”. Овај парадокс се најбоље може осетити у овдашњем политичком искуству, јер смо веровали да ће освајање слободе након 2000. године довести до јачања демократских институција, стварања услова за слободну јавност и развој критичког мишљења, грађанске партиципације и разградње партијске државе, уз уношење доследности у политички живот.

Десило се, међутим, то да је – потпуно супротно – дошло је до потпуног обесмишљавања суштине слободе и демократије а једнакост је постала прокажени појам. Осећање слободе је замењено разарајућим манифестацијама немоћи, уз стварање уверења да је немогуће покренути и најмање промене. Тако је наше друштво изгубило толико неопходну динамику. Чарлс Тејлор је у књизи „Болест модерног доба” веома убедљиво показао да овај за сада незаустављив процес нема само наше, локално обележје: „Нараста осећање да је изборно тело као целина беспомоћно пред левијатанском државом: добро организоване и уједињене парцијалне групације могу се изборити за известан простор, али идеја да већина може направити и остварити неки заједнички пројекат све више звучи наивно и утопијски. И, људи одустају од борбе”.

То одустајање пред левијатанском природом државе и владајућег поретка код нас можемо илустровати примером успешне иницијативе грађана за заштиту Петог паркића и, потом, начина на који се одвија спровођење пројекта „Београд на води”. Пре десет година грађани су својом упорном борбом и непосредним ангажовањем успели да сачувају свој паркић не дозвољавајући да буде претворен у грађевинско земљиште. Деценију касније, без већег отпора спроводи се мегаломански пројекат „Београд на води”, и поред мноштва веома аргументованих примедби које су упутила најпозванија удружења и стручна тела, али и истакнути урбанисти и архитекте. Није изостала ни оштра расправа у парламенту, уз реаговање опозиционих странака, али очигледно је да ништа не може да заустави оне који су намерни да граде овај део Београда, иако је већ сад очигледно да ће та градња личити на још једно зидање Скадра на Бојани.

После објављивања пуноважног уговора могу се чути примедбе да се конверзијом по основу закупа постепено и бесплатно инвеститорима предаје власништво над 177 хектара земљишта чија је вредност 1,1 милијарду евра. Све трошкове припремних радова, изградње инфраструктуре и експропријације сноси Влада Србије у износу од 790 милиона евра. При томе држава Србија улагањем две милијарде евра – у земљишту и радовима – може да рачуна на власништво од свега 32 одсто капитала, док ће власник из УАЕ са уложених 150 милиона бити власник 68 одсто капитала заједничког предузећа. Али независно од ових примедби, нема протеста и отпора који би довели у питање овако постављен пројекат, што је још један показатељ да је у нашем друштву доминантно осећање немоћи – да се смисленом акцијом грађана не може остваривати контрола деловања власти.

Највећу одговорност за овако неповољно стање сносе наше политичке партије које су успоставиле систем у коме се поништава свака помисао да је у политици могуће деловати на основу моралних принципа, следећи основне демократске и хуманистичке идеале. Проблем је тим већи јер се поред немоћи јавља и осећање да смо све мање слободни јер страх за обезбеђивање елементарних услова егзистенције и преживљавање постаје главни фактор пацификације у нешем друштву. А неверица и губљење наде су најкраћи пут који води у разарајућу отупелост и урушавање јавности као главног контролора сваке власти.

Извор: Политика