Polemika Kozar – Lazanski o „Suljagića sokaku“

Kolega Miroslav Lazanski dobro je upućen u geostrateška pitanja u svetu i regionu, ali do teksta „Rat u Suljagića sokaku” odista nisam znao da ima talenta za pisanje ratnih scenarija. Pa on je na temelju jedne ishitrene izjave zamenika ministra odbrane BiH (ne Federacije, jer entiteti nemaju takva ministarstva ni vojske) Emira Suljagića već predvideo da će tenkovi koji ne mogu prohodati – dospeti sve do Banjaluke!?

Ma kakav rat, kakvi bakrači, moj Lazanski, kad i sam znaš – kao i moja malenkost – da je to u BiH, koja ima jedinstvene oružane snage od 2006. godine i prisustvo vojske NATO-a i Evropske unije, naprosto nemoguća misija.

U prethodnim tekstovima Lazanski je obično neke svoje tvrdnje potkrepio argumentima – a ovde se začudo ne poziva ni na koji izvor. Zašto? Pa, zato što ih nema. Za razliku od njega, ja živim u BiH i nedavno sam bio u kasarni „Adil Bešić” u Bihaću i kao vojnom analitičaru bilo mi je dopušteno da razgledam njene prostore. Tamo zaista ima pet-šest tenkova koji su za staro gvožđe i samo se čeka novac da se oni iseku i istope u Zenici. Odakle Lazanskom podatak da su to tenkovi koji su u voznom stanju i pripravni za neku ratnu situaciju, voleo bih i ja da znam.

Autor teksta „Rat u Suljagića sokaku” uz ostalo navodi da se u Bihaću nalazi i veliko skladište municije „Grabež” i da je to prava „Ali-babina pećina” s municijom kalibra od 5,56 milimetara za puške, 100 i 125 milimetara za tenkovske topove, do kalibra 105, 122 i 155 milimetara za artiljeriju i raketa od 107 milimetara za višecevne raketne bacače. Kako to Lazanski sve izbroja kad u Bihaću, a ni na području Federacije BiH, već više od 25 godina nije boravio. Neko je to popisao umesto njega, ali i novinaru „Politike” i njegovom anonimnom izvoru moram reći da to nije tačno.

U bihaćkom naselju Grabež postoji vojno skladište, ali ne u pećini, a u njemu je, kako sam proverio, isključivo pešadijsko naoružanje koje pripada pešadijskom bataljonu i nema nikakvih granata ni za tenkove, ni za topove. I tu ima viška municije kojoj je istekao rok, ali ne znam sve i da je ispravna iz kojih bi se oruđa u Bihaću ispaljivala i na koga.

I još jedna netačnost: bataljon OSBiH u Bihaću nije sastavljen isključivo od vojnika i starešina Bošnjaka, premda su oni trenutno u većini, ali ima i Hrvata, Srba i ostalih. Za informaciju Miroslavu Lazanskom i njegovom izvoru, još i ovo: nijedna brigada, bataljon ili divizion u OSBiH nisu jednonacionalni, o čemu u Zajedničkom štabu OSBiH postoje egzaktni podaci. To što su u nekoj od formacija u većini Srbi, Hrvati ili Bošnjaci posledica je lokacije u kojoj je većinski jedan od ova tri konstitutivna naroda.

I da zaključim, rata u Suljagića sokaku ili nekom drugom delu Bosne i Hercegovine neće biti, ma ko, šta i u kom kontekstu izjavljivao. A ko voli da mašta – tom su sokaci uski.

Miroslav Lazanski – Đuro će mi oprostoti…

Javio mi se moj nekadašnji prijatelj, kolega Đuro Kozar, iz onog, predratnog, sarajevskog „Oslobođenja“. Javio mi se preko „Politike“ (rubrika „Pogledi“), tonom vrlo zvaničnim, pa u prvi mah nisam mogao da poverujem je li to onaj stari, predobri i prepametni Đuro, koji je tako revnosno pratio JNA, verovao u bratstvo i jedinstvo i da neće komšija na komšiju u BiH. Istina, verovao sam i ja u bratstvo i jedinstvo, ali više na jugoslovenskom planu, na nivou BiH mnogo manje. Verovao sam u tu JNA više i od Đure, ali kada je BiH u pitanju Đuro se nije dao.

„Imamo mi načelnika Generalštaba, generala Blagoja Adžića, on je iz naše BiH. Neće Adžić dati da udari komšija na komšiju, čitaćeš o svemu tome u ’Oslobođenju’, dao nam je Adžić veliki intervju“, uveravao me je pred rat Đuro. Onda je u aprilu 1992. u BiH puklo, krenuo je komšija na komšiju. Đuro je ostao u Sarajevu i pisao je kako je pisao. Zapravo, zapitao sam se zašto je Đuro ostao, jer nije lako biti novinar, koji je godinama pratio i pisao o JNA, i onda ostati u ratnom Sarajevu i pisati za „Oslobođenje“. Pokušao sam da ga razumem, ali do marta 1992. godine ta je JNA bila naša, narodna, gradila puteve, aerodrome, mostove i pruge po BiH, pomagala i Srbima, i Muslimanima i Hrvatima, a onda za mesec dana ta je JNA postala okupatorska vojska u BiH, na koju je svaki kriminalac tipa Juka Prazina i Ćelo mogao da pripuca, da ubija, i da nikada za sve to niko ne odgovara. Pa, kako sve to odjednom, Đuro? Nekoliko godina kasnije drugi su mi objasnili zašto je Đuro ostao u Sarajevu i pisao onako kako je pisao…

Nije to sada ni toliko važno, iako neke stvari objašnjava, no kada mi je u ono ratno vreme javio da je živ i da je u Sarajevu, nisam ga zaboravio. Koliko se moglo tada. Vidim da nije ni on mene zaboravio. Revnosno i precizno prati moje kretanje po BiH, ostala mu je ta navika, pa ima evidenciju da u poslednjih 25 godina nisam bio na području Federacije BiH.

Krivo su ti javili, moj Đuro, dali su ti pogrešne podatke, bio sam 1992. upravo u Bihaću, deset dana pre nego je aerodrom miniran, pa sam se tada upoznao i sa rasporedom svih skladišta. U međuvremenu ste ta skladišta praznili i punili. Zatim sam bio u Visokom, Federacija BiH, pre 15 godina da vidim kako su neku „multikulti“ tipovi mom pradedi i prababi na fotkama na nadgrobnim spomenicima iskopali oči. Nije to ništa, dobri moj Đuro, i drugi su ostali bez očiju, ali ne na fotkama.

Elem, shvatam ja tebe, i ja mislim kao i ti da novi rat u BiH nije moguć ako su Ameri protiv rata. Ali, šta ako u nekom trenutku ti isti Ameri ne budu protiv rata? Šta ako zaključe da je menjanje Dejtona bez jednog brzog i efektnog rata praktično nemoguće? Cetimo se samo „Oluje“, izvedena je uz američku pomoć i garancije Zagreba date Vašingtonu da operacija neće trajati duže od pet dana. Setimo se Lisabonskog sporazuma, ko ga je potpisao i na čiji je nagovor odustao od potpisa. Je li mogao Cimerman samo tako da nagovori Aliju da poništi ono što je već potpisao? Bez konsultovanja sa Vašingtonom? Šta bi posle? Veliki rat, Đuro, veliki. Ko ti garantuje da se slična stvar u nekoj situaciji ne može ponoviti?

Da si pažljivije čitao moj tekst video bi da ja nigde, u kolumni na koju se osvrćeš, nisam napisao da će novog rata u BiH sigurno biti, već da verovatno „postoje potajna nadanja nekih vojnih i političkih krugova u Sarajevu u vojnu opciju protiv Republike Srpske“. Nemoj da braniš zamenika ministra odbrane da je dao „nesmotrenu izjavu“. Ima on kontinuitet u takvim izjavama. Da si pažljivije čitao i manje bukvalno tumačio video bi da ja nisam napisao da je skladište „Grabež“ u pećini, već da je to prava „Ali-babina pećina“ u kojoj nema šta nema. A šta sve ima, pa postoji zvaničan spisak viškova naoružanja, municije i vojne opreme za sva skladišta u BiH, pa i za ona u Bihaću. Dokument, koji Đuru tako zanima, govori o stanju u kasarni i skladištu na dan 14. 10. 2014. godine. Skladišta u Bihaću su pod rednim brojem jedan. Još samo da navedem i izvor dokumenta. Đuro, predobri Đuro… Moguće je da su tenkovi u Bihaću predviđeni za rezanje, ili za prodaju, uostalom i to sam naveo u kolumni. Moguće je da ti, Đuro, ipak nisu sve ni pokazali. Recimo, kako i kada im pale motore. Ili kako se tu nađoše rakete od 107 mm za kineske višecevne raketne bacače? „Barski“ tovar? Otkud armiji BiH rakete kineske proizvodnje od 107 mm? Slutim, Bosna je to, znaš sam…

Lepo je što si se posle toliko godina javio, Đuro. Shvatam i zašto. Nadam se da ćeš mi, ipak, oprostiti što sam napisao to što sam napisao. Malo sam melanholičan, podsetio si me na ona stara dobra vremena, a i leto je. Usput, Đuro, reci onima u Visokom, Federacija BiH, da bi bio red da mi vrate dedinu imovinu. Nije u redu da je koriste oni koji nisu vlasnici. A hteli bi u EU?

Izvor: Politika