samardzicПоводом текста „Драгоцено време и политика Србије“, „Политика“, 25. фебруара

Тражећи признање Косова од Србије господин Неџмедин Спахиу много брине за Србију. Јер она, одбијајући да призна насилну и једнострану сецесију, наводно, губи своје драгоцено време „успоравајући тако улазак у ЕУ и НАТО“. Он брине, такође, да ће Србија изгубити косовско тржиште, јер својим одбијањем охрабрује Куртија и дружину. Штавише, ако би за Србе на Косову тражила, како каже, нешто више од Ахтисаријевог плана, могла би да плати цех у виду губитка „Прешевске долине, Новопазарског Санџака и Војводине“.

Простодушна брига за другога претвара се у бригу полицијског иследника који од кривоосумњиченог тражи признање. Ако признаш, добићеш мању казну и светлу будућност, ако не признаш, изгубићеш све.

Oва иследничка конструкција господина Спахиуа заснива се на голој сили Империје која стоји у позадини данашње косовске стварности. И утолико његова конструкција није за потцењивање. Она је усмерена на оне који не само да разумеју закон силе и насиља, него га и поштују. Аутор овог написа не хаје за чињеничне, историографске и правне аргументе. Он само каже – од 1999. Косово је за Србију изгубљена територија и Србија je од тада могла само да успори развој ка пуној независности, али не и да га заустави.

Овде и лежи главни проблем оваквог становишта. Ако је независно Косово политички свршена ствар, зашто се онда од Србије тражи да га призна. Одговор, колико једноставан толико и скривен, може се наћи само у чињеници да без признања Србије нема регуларно, а то значи правно, независног Косова. Ово, ма колико тачно, није довољно за разумевање праве природе проблема. А реч је о следећем: без признања Косова од стране Србије нема превођења насилне и једностране сецесије у регуларно међународноправно стање.

Чињеница да Србија до данас није признала независност Косова ничим не доприноси рђавом економском и сваком другом стању у покрајини, али суштински омета прање насилне прошлости ове америчке новотворевине. Што је Косово дуже непризнато то се боље види, или све слабије прикрива, тотална нерегуларност свега што се тамо догађа. И привредни хаос, и политички неред, и насиље над Србима, и девастација културне прошлости овог подручја. Зато је признавање исцрпљено са бројем америчких држава сателита, зато Косово није примљено у Унеско, зато се са тог подручја исељавају и Албанци, зато се одатле масовно регрутују борци Исламске државе, зато, коначно, пет држава чланица ЕУ упорно одбијају притиске да изврше признање. Нека господин Спахиу пажљиво проучи чл. 2 Споразума о стабилизацији и придруживању ЕУ са тзв. Косовом и нека извуче закључак да са овим „тзв.” уопште нисам ироничан.

kosovo-srbija-700x525

У оваквој ситуацији признање Косова од стране Србије деловало би као магијска радња. За светске центре моћи, на које се господин Спахиу референтно позива, то би заиста било коначно решење свих суштинских питања тзв. западног Балкана. (Србија би, сасвим сигурно, престала да „унакажава и Босну и Херцеговину“, као што је то чинила са Косовом). И регион би неповратно пошао светлим путем западно од пакла. Сви бисмо били спаковани у „процес стабилизације и придруживања“ и сви бисмо, индивидуално али врло колективно, постепено приступали Европској унији, а нико не би тамо стигао.

Ову негативну утопију господина Спахиуа деле и чланови данашњег политичког и идеолошког погона у Србији. Неки од њих без остатка деле почетну премису аутора текста „Драгоцено време и политика Србије“, да је основни проблем региона непризнавање Косова од стране Србије. Неки не деле ову премису, али делају у складу с њом. Најзад, неки се још практично колебају. Питање признања Косова је банално сведено на питање да ли ће Срби у покрајини добити заједницу српских општина по Првом бриселском споразуму. Шта ту Срби добијају ако је институционална могућност оснивања заједница општина отворена и тзв. Ахтисаријевим планом и, последично, Уставом Косова. (Два документа које званична Србија као не признаје.) Сада господин Спахиу прети да нека верзија која је „више од Ахтисаријевог плана“ може изазвати нову катастрофу Балкана, а власти Србије се гледају као нови господари рата. Није ваљда…

Ова прича делује као провинцијски водвиљ на периферији периферије у којем су сви актери само лоши аматери. А питање Косова је заиста шекспировска трагедија за коју данас нема ни правог сценаристе ни правих глумаца.

Неџмедин Спахиу – Драгоцено време и политика Србије

spahiuУ најужем центру Тиране, 50 метара од Скендербеговог трга, постоји једна стара кућа са великим двориштем, где су градске власти, након пада комунизма, предвиделе двадесетоспратну зграду. Током ове две и по деценије власник те куће је имао јако добре новчане понуде које је упорно одбијао тражећи више. Кад му је од инвеститора понуђено да добије 40 одсто простора од двадесетоспратне зграде, он је тражио 50 одсто.

Грађани Тиране који су имали толико земље, чак и километрима даље од центра, таквим бизнисом су постали милионери множећи своје богатство, док власник куће, о којој говорим, већ две и по деценије живи као сиромах у полусрушеној кући и никако да ужива богатство које је наследио.

Кад год одем у Тирану и видим тог човека, помислим на политику Београда током последње четврти века. Док српски преговарачи обављају одлично свој посао, исказујући дипломатску супериорност према колегама из Приштине, званични Београд, ценкајући се са Приштином и Бриселом, губи драгоцено време, успоравајући тако улазак Србије у Европску унију и НАТО.

Ценкање око статуса Косова током последњих 17 година је имало донекле и ефекат који је Београд хтео да постигне. Независност Косова је проглашена тек осам година након демократских промена у Србији, а захваљујући упорности Београда, Косово није још признато од 80 држава света чланицa УН, а није ни чланица УН.

Досадашње искуство показује да је оваква политика Београда могла да успори осамостаљење Косова, али не и да заустави тај процес. И поред свега, број земаља које признају независност Косова с временом расте, а косовске институције, и поред многобројних слабости, с временом ојачавају. Оправдање да таквом политиком Србија успева да обезбеди опстанак Срба на Косову не стоји. Највећи број Срба се вратио на Косово управо услед укључења Срба јужније од Ибра у косовске институције.

vucic-dacic-kosovoЈедини аргумент јесте чињеница да је за сваку државу болно признавати отцепљење дела територије. Али Србија мора да разуме да њено проширење почетком двадесетог века од Ђердапа до Јадрана и од Вардара до Триглава није био само плод мудрости и пожртвовања Срба већ и такозване историјске среће. Сходно томе, губљење територија крајем двадесетог века није само резултат глупости српских политичара већ и такозване историјске несреће. Сваку несрећу је болно прихватити, али боље прођу они који умеју то да прихвате него они који не умеју. Од рата 1999. године, Косово је већ изгубљена територија за Србију, али модерне државе у 21. веку не зависе само од величине територија које контролишу већ и од тржишта која су им доступна.

Највећи део косовског тржишта и даље заузимају србијански производи. Исход тога што београдски преговарачи надмудрују колеге из Приштине јесте да странка Албина Куртија све више ојачава. Уколико Албин Курти дође на власт, Косово ће бити изгубљено тржиште за Србију – све док Србија не буде признала Косово. А једном изгубљено тржиште тешко је повратити. У интересу Србије је да „окрене плочу” и заузме сасвим другачији приступ, што би значило отворити се за Запад без ценкања. Србија би требало да пружи два пута више од оног што Вашингтон и Брисел траже од ње. Тиме ће сви позитивни процеси бити убрзани, и за Србију и за читав Западни Балкан.

Ако се Србија и даље држи досадашњег приступа, тражећи више од Ахтисаријевог плана за север Косова, она то можда и може да постигне. Штавише, Србија може да догура до самог уласка у Европску унију, а да не призна независност Косова, то јест да загорчава живот косовским грађанима и унакажава државу Косово, као што је то већ урадила са Босном и Херцеговином. Али, питање је чему то?

Зар није паметније за Србију да буде промотор не само свог развоја већ и целог региона? Србија би то могла бити због својих природних и људских ресурса, геополитичког положаја и државног искуства. Осим тога, ако Београд успе да извуче више од Ахтисаријевог плана за север Косова, кад-тад мораће да плати цех. Прешевска долина, Новопазарски Санџак, Војводина или неки њени делови могу се угледати на север Косова или чак бити подстицани од Запада да траже исти статус.

 


Извор: Политика

Оставите коментар

Оставите коментар на Полемика Самарџић – Спахиу

* Обавезна поља