Председничке кандидатуре – Француска као пример

И пред истицање имена кандидата за предстојеће председничке изборе наша опозиција показује да није спремна да затоми своје уске страначке интересе и створи простор за афирмацију што ширих и делотворнијих грађанских и националних интереса. Јасно је да је она далеко и од помисли да се окупи око јединственог нестраначког кандидата. Све је то праћено и готово инфантилним политичким дилентатизмом који само даје прилику владајућем режиму да и даље води политичку игру на терену која њему највише одговара. О томе најбоље сведочи и начин како је Саша Јанковић као кандидат грађана објавио своју кандидатуру обављајући и даље функцију заштитника грађана. Он је дао праву прилику да буде већ на почетку дискредитован и оптужен да разара независне институције, и то од оних који градећи лични систем ауторитарне владавине у исто време стварају култ неприкосновеног вође и при томе драстично обесмишљавају деловање демократских институција. И то чини власт која се позива на европске вредности занемарујући заправо оне темељне демократске вредности и принципе на које се непрестано позива – поделу власти, слободу медија, критички дијалог и независно судство.

Садашња опозиција није у стању ни да организује бојкот председничких избора, нити да се договори о обезбеђивању што равноправнијих пре свега медијских услова за слободне изборе (што је опозиција у првим годинама након увођења вишестраначког система успевала да учини). Јер без укидања овакве изразите медијске контроле избори не могу бити регуларни јер се не може водити ни приближно равноправна изборна кампања.

При томе опозиција своје деловање своди на бесомучно и често испразно преговарање о томе како ће и у колико колона изаћи на председничке изборе а већ је јасно да од таквих договора нема ништа јер су код свих у првом плану пре свега страначки интереси. Нуде се различите варијанте, савези, коалиције али без јасне представе како да опозиција створи услове да би избори били што неизвеснији. Ни усамљени апел С. Рашковић да се иде на што шире обједињавање опозиционих снага и да се при томе нађе заједнички именитељ деловања није наишао на било какав одјек. Без јасне концепције изборног деловања овако разбијена опозиција доживеће још један озбиљан пораз који може отворити простор за драстично сламање и последњих опозиционих алтернатива. Већ сада се могу видети и обриси (уз мноштво за те изборе фабрикованих и пројектованих кандидата) два значајнија опозициона блока: национално-демократски и грађанско-проевропски. Позиција СРС је веома јасна – они на изборе увек иду самостално и имају улогу да што више ослабе и дезавуишу националну политичку оријентацију. Сличну улогу очигледно има и ЛДП, само на грађанско-проевропском полу политичког спектра.

Међутим, питање је како се може доћи до кредибилних опозиционих кандидата који би имали пре свега снажан, уверљив и толико потребан морални и професионални интегритет. Начин како се на непосредним изборима у Француској бирају кандидати левице и деснице могао је бити и за нас прави политички изазов али и реална могућност. На овим кандидатским изборима у Француској учествује по неколико њих који имају стварну могућност јавног представљања својих програма уз учешће више стотина хиљада присталица ових политичких групација. У трци за кандидата социјалиста тренутно учествује седам представника, а слично је било и на непосредним изборима у оквиру француског покрета деснице. Сама чињеница да је Ф. Оланд одустао од поновног мандата јасно показује да политичари морају да превазиђу своје личне илузије и суоче се са реалношћу. Истовремено, наш актуелни председник Републике каже: „Знам да сам потребан Србији и она мени”.

Међутим, намеће се питање да ли је било могуће да се унутар наших опозиционих странака и грађанских покрета организују непосредни кандидатски избори који би били и прави почетак изборне кампање јер би у њој учествовало више кандидата (из оба политичка и идеолошка блока, али и из грађанског друштва), са различитим концепцијама и идејама. На тај начин би се пре свега покренуло маргинализовано страначко чланство и активирали обесхрабрени грађани који су спремни да подрже одређене опозиционе председничке кандидате. Тако изабрани опозициони кандидати имали би неопходан политички легитимитет, а створила би се и толико потребна политичка конкуренција (које данас нема ни у назнакама).

Извор: Политика