Predsednik i Sultan

Jedan od onih koji su Vučiću, u ranoj fazi, čestitali na izbornoj pobedi, bio je i predsednik Turske, nepredvidljivi Redžep Taip Erdogan. „Vizionarsko liderstvo i Vaša lična zalaganja igrali su veliku ulogu u ostvarivanju saradnje, solidarnosti i duha regionalnog partnerstva“(1) – objavila je Vlada Srbije da je napisao Erdogan u čestitki. Inače, bilo je to prvo njegovo obraćanje srpskim vlastima nakon njegovog istupa na Kosovu,  oktobra 2013, kada je iz Prizrena, pred Tačijem, Ramom i više hiljada Albanaca poručio: 

„Draga braćo i prijatelji, imamo zajedničku istoriju kulture i civilizacije. Nemojte zaboraviti, Turska je Kosovo i Kosovo je Turska, mi smo toliko bliski tako da je i autor turske himne, Mehmet Akif Ersoj sa Kosova, iz Peći“(2).

Erdogan je tada bio premijer Turske i na zahtev zvanične Srbije da izjavu povuče, ili se izvini, narugali su se i on i njegov tadašnji ministar spoljnih poslova Davatoglu. Iz svega toga za Srbiju je proistekla dobra stvar, a to je „zamrzavanje“  suludog projekta o navodnoj Balkanskoj trilaterali koju bi sačinjavali Turska, BiH i Srbija, koji je otpočeo nesuvisli Boris Tadić, a nastavio umni Tomislav Nikolić. Taj projekat trebalo je da Srbiju učini mostom čvršće saradnje Turske i Bošnjaka iz BiH i na politički način uvede je u period ponovnog vazalstva za minimalne ekonomske koristi. No, na sreću, „sultanska logika“ saplela je sama sebe na korak pred ciljem.

Sigurno je da osmanista Erdogan, (zvani Sultan) ovaj projekat nije zaboravio, pa njegovu odluku da Srbiju vrati u svoje političke aktivnosti treba primiti sa velikim oprezom. 

No, Vučić je njegovu pruženu ruku oberučke prihvatio i požurio da kaže kako „Srbija želi da bude dobar partner Ankari“, naglašavajući da je Erdogan jedini strani lider koji poslednjih godina nije posećivao Srbiju.(3)

Ostaje nam da verujemo da je Vučić, koji je tokom izbijanja „kosovskog skandala“ sa Turskom takođe bio premijer, izvukao određene pouke. Mada, njegov odnos prema nezavisnosti Kosova i projektu „Velike Albanije“ ne uliva naročitu nadu.

Dobar momenat u priči sa „sultanom“ Erdoganom je jačanje ruskog uticaja na Tursku spoljnu  politiku. Putin zna kako treba sa Erdoganom. U jednoj ruci drži pozamašnu batinu, a u drugoj šargarepu i paradajiz. Pa po zasluzi. 

Vučić to ne može. On nema batinu, pa čak ni prutić. Paradajiz mu je makedonski, a šargarepu su mu Ameri gurnuli, da ne kažem gde, pa nikako da je izvadi.

Ostajemo da se nadamo da će Putin „diskretno“ upozoriti „sultana“ da je osmanska imperija prošlost zauvek, a Srbija njegova sfera interesa …!

Izvor: Fond Strateške Kulture