Преминуо Добрица Ђосић

Књижевник и бивши председник СР Југославије Добрица Ћосић преминуо је у Београду, како је потврдила његова породица. Добрица Ћосић рођен је 29. децембра 1921. у Великој Дренови, код Трстеника. Био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар и редовни члан САНУ. Био је први председник Савезне Републике Југославије од 1992. до 1993. године. Називан „оцем нације”, остаће упамћен по романима „Далеко је сунце”, „Корени, „Деобе”, „Време смрти”, „Време зла” и „Време власти”…

У партизански покрет укључио се на самом почетку, 1941. године, где је био је политички комесар Ресавског партизанског одреда. После рата завршио је Вишу политичку школу „Ђуро Ђаковић” у Београду. За председника Савезне Републике Југославије, коју су, после распада бише СФРЈ, чиниле Србија и Црна Горе, изабран је 27. априла 1992. године. После само годину дана и сукоба са председником Србије Слободаном Милошевићем, смењен је са те функције. Добитник је бројних награда за књижевност у Србији, и неколико књижевних награда у свету.

Успротивио се смени Александра Ранковића 1966. године, а 1984. је био међу оснивачима Одбора за одбрану слободе мисли и говора, који је бранио све противнике социјалистичке Југославије, без обзира на политичке ставове или националност. Две године касније био је један од аутора Меморандума САНУ, у којем је анализирана тадашња ситуација у Југославији. Меморандум је наишао на бурне реакције у целој земљи.

Био је и први српски интелектуалац који је отворено предлагао поделу Косова и Метохије. Говорио је да је његова књига „Косово”, из 2004. године, сачињена и објављена да буде опомена, апел, са предлогом сународницима да се ослободе заблуда о јужној српској покрајини.

„На Косову и Метохији Срби треба да се боре само за оно што никоме разумном на свету није спорно да је српско право, српска својина и српска светиња. Саветујем да поштујемо право Албанаца на све што је албанско на Косову и Метохији. Залажем се да споразумом стварамо услове који српском и албанском народу обезбеђују будућност човечнију и спокојнију од прошлости и садашњости”, говорио је за „Политику” Добрица Ћосић.

После 2000. објавио је дела „Пишчеви записи”, „Српско питање”, „Писци мога века”, „Косово”, „Пријатељи”, „Време власти” и „Време змија”. Последњи Ћосићев роман „Време змија” изашао је 2009. године, и у овом роману реч је о дневничким белешкама које су настале у време НАТО бомбардовања од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године.

Први роман „Далеко је сунце” објавио је 1951. године, и према мишљењу критичара, ова књига донела је нов, неконвенционалан, проблемски приступ тематици НОБ-а, описујући судбину једног партизанског одреда који је суочен са дилемом да ли да настави борбу самостално или да покуша да избегне уништење. У овом роману, један четнички капетан оптужен за издају, пред стрељање, каже партизану:

„Ја нисам издајник! Борим се за своју отаџбину, а ти немаш отаџбине, твоја отаџбина је бољшевички СССР. Ја сам националиста, борим се за Србију и свог краља, а ти убијаш Србе за некаквог Тита и Стаљина. Издајник си ти, а не ја.”

Окосницу другог Ћосићевог романа „Корени” из 1954. године, чини сукоб очева и синова, историја раслојавања једне богате сеоске породице, и управо ова књига представља почетак циклуса његових романа који пружају романсирану историју модерне Србије. Како је писао професор Јован Деретић, Ћосићева снага је у откривању судбинских колективних драма, док су појединци одређени пре свега као припадници масе и покрета.

– Све док очеви и синови не укину драмски сукоб између себе, српско друштво се духовно, морално и психолошки не може конституисати као складно „здраво друштво”. Уосталом, савремена цивилизација и неолиберални капитализам у читавом свету антагонизују „старе” и „младе”, очеве и синове, оценио је једном приликом за наш лист Добрица Ћосић.

Његов тротомни роман „Деобе”, објављен 1961. године, називан и српски „Тихи Дон”, „посвећен је историјској, социолошкој и психолошкој анализи четништва”.

Вишетомни роман „Време смрти”, објављивао је Ћосић од 1972. до 1975. године. Јунаци „Корена” нашли су своје место у том роману о Првом светском рату, борби, страдању и трагедији српског народа. Професор Љубиша Јеремић писао је о односу стваралаштва Добрице Ћосића према историјској истини, историји и утопији. Ћосићево дело Јеремић је видео без премца у нас, по дубини и драматичности представљања националне историје, па и друштвене, политичке и културне.

„У романима Добрице Ћосића наилазимо на знамените политичаре и војсковође, али и на писце и на мислиоце– на Пашића, Путника, војводу Мишића, али и на Слободана Јовановића, Винавера. Такође, данас можемо рећи да је Ћосић писац најтраженијих српских књига, али и највише оспораван, и од власти, и од разних глобалистичких идеолога, те је он због тога и непрочитани аутор. Ћосић је био међу првима који су се спорили са Титовим режимом, и са самим Брозом, први који је темељно демистификовао званичну историју комунистичке партије на овом тлу”, написао је Љубиша Јеремић.

Осамдесетих година, Ћосић је објавио дела „Време зла”: „Верник”, „Грешник” и „Отпадник”. Књигу „Време власти” објавио је 1996. године; од 2001. до 2008, у шест књига, дневник „Пишчеви записи”, а „Време змија” 2009. године.

„Говорећи из историје, Добрица Ћосић настојао је да својим венцима романа `Време смрти` и `Време зла` осветли националну судбину кроз породичне низове Катића и Дачића, и то тако да се откривају фаталне историјске грешке, које се у историјским збивањима законито понављају”, закључио је Љубиша Јеремић.

Сам Ћосић историзам у својим делима није називао идеологијом, већ појмом детерминисане егзистенције, а за бављење српским питањем, по његовим речима, био је мотивисан превасходно самом егзистенцијом српског народа.

У једном од интервјуа листу „Политика” Добрица Ћосић рекао је:

– Живео сам у времену у којем, ако си морално биће, ако имаш социјалну природу, ако бринеш за људе, ако ти је стало до људи и до народа, није се могла избећи и политичка активност. Мотивација да се бавим политиком никада ми није била власт, никад, никад, јер власт по себи мрзим, она представља потчињавање, насиље, и наметање своје воље и својих идеја које у принципу не прихватам, иако сам у младости био револуционар. Политика и јавни живот узели су ми сигурно две књиге, два романа. Утрошио сам много времена у јавне послове, у просвећивање Србије, у њену урбанизацију. Верујем у смисао служења људском добру и трагање за истинама о људима мога доба. Његова последња књига– дневник била је „У туђем веку”.

Телеграме саучешћа поводом смрти Добрице Ћосића послали су и Иван Тасовац, министар културе, и Ивица Дачић, први потпредседник Владе и министар спољних послова, који је између осталог рекао да је

Добрица Ћосић „објаснио због чега је Сунце далеко, који су, заправо, наши корени, упозорио на деобе, описао и време смрти и зла, био и грешник и отпадник и верник ”.

Извор: Политика