Проблеми ванпарламентарних странака

Радикали десеткују запослене, ДСС распродаје аутомобиле, ЛДП због дугова преселио седиште странке у јевтини пословни простор, чланови Социјалдемократске уније састају се по Србији у кафанама…

Ово су неке од сличица из живота партија које су остале пред вратима парламента, уједно и ван домашаја државне касе. У преживљавању ишчекујући следеће изборе и нову шансу да прескоче цензус од пет одсто, на својој кожи осећају познату јеврејску клетву „дабогда имао па немао”.

Већина политичких партија у Србији дугује више десетина милиона динара, а највећи део потраживања имају банке и медији од којих су они узимали кредите или су направљени великих трошкови за оглашавање. И док парламентарне странке, на основу Закона о финансирању политичких странака, сразмерно броју посланика добијају новац из републичког буџета којим се обезбеђује колико-толико редован рад странка, дотле странке испод црте живе – на црту.

Председник Одбора Агенције за борбу против корупције Зоран Стојиљковић издваја два проблема када је реч о страначким дуговима. Прва је кредитно задужење, јер су готово све партије узимале кредите од банака за прошле парламентарне изборе 2014. године. Сада банке траже да им буде враћена не само главница већ и не баш повољне камате.

„Већи проблем су дуговања приватним и правним лицима. Занимљив је пример ЛДП-а, који у последњој изборној кампањи није узимао кредите, али је нагомилао дугове који су направљени према медијима и маркетиншким агенцијама. Питање је зашто медији раде кампање и улазе у нове аранжмане с политичким партијама које им нису измириле дуговања за термине на телевизијама за изборе 2012. године”, истиче Стојиљковић.

Иако није узимала банкарске кредите, највећи минус у каси, од око 143 милиона динара, забележила је управо Либерално-демократска партија.

Пораз на изборима 2014. године и неулазак у Народну скупштину коштао је ЛДП редовног финансирања из републичког буџета, па су неколико месеци касније морали да нађу јевтинији простор из којег ће деловати. Ова партија је због великих дугова напустила своје седиште, које се од 2005. године, када је основана, налазило у Симиној улици у центру Београда.

У ЛДП-у нису били расположени да за „Политику” говоре о овоме, па смо остали ускраћени за одговоре на питања зашто су напустили просторије у Симиној које су годинама биле седиште странке, као и да ли су исплатити дугове за закуп, који је, према подацима, месечно износио око 2.000 евра. Протеклих десетак дана таблоиди су установили да је приватни бизнис Чедомира Јовановића пропао и да наводно месецима не исплаћује плате својим запосленима, што је лидер ЛДП-а демантовао.

Либерално-демократска партија није једина који је због тешке финансијске ситуације напустила страначке просторије. После дебакла на изборима пре годину дана, Уједињени региони Србије су због дугова морали да се иселе из просторија на Тргу републике за које су месечно издвајали 7.000 евра. Какво је стање дугова у УРС-у, данас је врло тешко сазнати, јер ова партија више не постоји. Како смо незванично сазнали од једног од бивших високих функционера ове партије који је ухлебљење нашао у државној администрацији, УРС је наводно вратио цео износ кредита подигнут у Комерцијалној банци. Остали дугови према телевизијама, каже наш саговорник, биће ненаплатива потраживања.

Тежак пораз на изборима и одлазак испод изборног цензуса један је од разлога зашто УРС више не постоји – некадашњи лидер Млађан Динкић бави се приватним бизнисом и нема никакве везе са странком коју је основао. Ова странка која је скоро деценију креирала економску будућност земље, сада више нема функционере, просторије и запослене. Њихов рачун је у блокади, али и даље формално постоје јер странку нема ко да угаси.

Како нам је потврђено у Министарству државне управе и локалне самоуправе, захтев за брисање УРС-а из регистра још није поднет, што значи да странка и даље постоји као правно лице.

А тај захтев и неколико хиљада динара таксе, колико кошта испис, нема ко да поднесе, јер се некадашњи челници УРС-а ограђују од било каквог „наслеђа” регионалиста и поручују да су одавно у другим политичким и пословним причама.

Немања Ненадић, програмски директор Транспарентности Србија, каже да не постоје санкције за партије које дугују или су им рачуни у блокади, јер то по закону није забрањено, као што није ни другим правним лицима. Предлаже ограничавање дозвољених трошкова изборне кампање и увођење обавезе да финансијска конструкција за кампању за изборе буде заокружена када се полажу рачуни.

Радикали на минималцу

Од оснивања, Српска радикална странка се никада није налазила у тежој економској ситуацији. Драстично су смањили број запослених, који су на минималцу, а одавно су престали да штампају страначке новине. Немања Шаровић, заменик председника СРС-а, каже да не могу да организују ништа од изборних активности које су дуже од 20 година спроводили. У прошлој изборној кампањи нису имали ниједан секунд плаћеног огласа на било којој телевизији.

„Нисмо имали новца да изнајмимо аутомобил, у неким местима су наши људи, трошећи свој новац, превозили изборни материјал. Сада када смо ван парламента могу да кажем да те приче како је неко од чланарина скупио 10 милиона евра, колико кошта просечна изборна кампања, јесу велика лаж. До тих пара је могуће доћи само од богатих мецена и спонзора, а не од чланарине”, каже Немања Шаровић.

ДСС се у Нишу искључио са даљинског грејања

Странка која је у марту 2014. први пут за 22 године постојања остала ван парламента продала је три аутомобила, драстично смањила број запослених и напустила просторије у Париској улици у центру Београда. Санда Рашковић-Ивић, председница ДСС-а, каже да су се због минуса на рачуну вратили на функционисање као на почетку парламентаризма почетком деведесетих година прошлог века.

„Када смо били парламентарна странка имали смо 45 запослених, а данас је тај број смањен на свега троје. Некада смо на основу броја мандата добијали месечно седам милиона динара, а данас не добијамо ништа”, истиче Санда Рашковић-Ивић.

Горан Ђорђевић, председник градског одбора ДСС-а Ниша, каже да имају финансијских  потешкоћа које решавају јер добијају нешто новца на име одборничких места у локалном парламенту.

„Смањили смо трошкове за телефоне и број запослених. Да не бисмо плаћали високе рачуне за грејање страначке просторије смо искључили са градске топлане”, рекао је Ђорђевић.

Симпатизерка СДУ уступила стан за партијско седиште

Милош Адамовић, председник Социјалдемократске уније, каже да су имали стабилан извор прихода када су имали посланике у Скупштини Србије. Новац који су добијали из републичке касе користили су за плаћање закупа страначких просторија у Краља Милана од 1.200 евра.

„Од када смо ван парламента, сналазимо се како знамо и умемо. Нешто мало новца добијамо од чланарине, а просторије у Краља Милана смо напустили. Централа странке налази нам се у приватном стану који нам је уступила наша симпатизерка која живи у Канади. Наши одбори у Пироту и Владичином Хану имају своје просторије, а остали за састанке закупљују време у општинским просторијама или месним заједницама, а ако немају пара ни за то, онда се политички окупљају у локалним кафанама”, каже Адамовић.

Извор: Политика