Protesti i politički sukobi u Srbiji

Protesti protiv vlasti Srpske napredne stranke (SNS) i Aleksandra Vučića koji već neko vreme traju u Srbiji nedavno su dostigli svoj vrhunac upadom dela protestanata u prostorije Radio televizije Srbije (RTS) i intervencijom policije. Protesti, čiji su zahtevi u proteklom periodu bili poprilično konfuzni i raznoliki, tako su se u svojim zahtevima koncentrisali u jednoj tački, odnosno traženju da državna televizija svoj program otvori za opoziciju, umesto da isključivo prenosi gledište vlasti. Druga važna stvar koja se odigrala sa kulminacijom protesta jeste činjenica da su konačno u prvi plan izbili stranački lideri, koji su do sada delovali nekako iz drugog plana, dok su sami protesti nazivani „građanskim“.

Ono što je sigurno jeste da se ovde nipošto ne radi o sukobu između „dobrih i loših momaka“. Sa jedne strane je predsednik Aleksandar Vučić i njegova SNS, čija sada već skoro sedmogodišnja vladavina gotovo nikome u Srbiji nije donela ništa dobro, osim stranim (naročito zapadnim) investitorima. Demografski problem (smanjen natalitet i iseljavanje) je sve teži, afere bahatih predstavnika vlasti sve češće, privilegije po osnovu pripadnosti vladajućoj stranci sve rasprostranjenije, dok ekonomija uglavnom stagnira. Kod najkrupnijih pitanja (Kosovo i NATO), Vučić se jasno opredelio da želi da posluša zapadne mentore i prizna Kosovo kao nezavisnu državu, samo još nije našao odgovarajući modus za to, odnosno način da poraz prikaže narodu kao pobedu. Pri tome je Srbija sve bliža NATO, sudeći po broju vojnih vežbi i drugim pokazateljima. S obzirom na činjenicu da sva istraživanja javnog mnjenja govore da je stanovništvo uglavnom proruski raspoloženo i da je većinski protiv priznanja Kosova, Vučić preko kontrole medija nastoji da stvori sliku saradnje sa Rusijom i čvrstine povodom pitanja Kosova, dok u stvarnosti radi sve suprotno. Pri tome on otvoreno forsira priču o „razgraničenju“, koje nije ništa drugo do priznanje nezavisnosti Kosova, samo malo „zamagljeno“ i „upakovano“, kako bi to srpska javnost lakše „svarila“. Nakon priznanja Kosova sledilo bi potpuno približavanje NATO, odnosno nakon pripreme javnosti za to. I ovih dana Vučić drži patriotske govore povodom dvadesetogodišnjice agresije NATO na Saveznu Republiku Jugoslaviju (SRJ), dok istovremeno na delu „gura“ Srbiju u NATO. Po pitanju Kosova i NATO, u vladajućoj koaliciji drugačiji stav od Vučića ima jedino Nenad Popović.

Sa druge strane je opozicija (okupljena u Savezu za Srbiju), poprilično heterogena, ali u kojoj ipak dominiraju lideri bivše vlasti, nekadašnje velike Demokratske stranke koja se raspala na više političkih organizacija. To praktično znači da nju vode, uz manje izuzetke, prozapadni lideri, čija se politika, dok su bili na vlasti, nije mnogo razlikovala od današnje politike A. Vučića. I oni su monopolisali medije, upropaštavali nacionalnu ekonomiju zarad maglovitih obećanja iz EU, kompromitovali se brojnim aferama, okretali se NATO-u i „klizili“ ka priznanju nezavisnosti Kosova, a na zahtev svojih zapadnih mentora. Kada se ovome doda da u protestima bitnu ulogu imaju i snage kvazi-nevladinog sektora, odnosno najdirektniji saradnici stranih ambasada i fondacija, kao i medijsku podršku koja protestima dolazi od strane jednog broja zapadnih mediji u Srbiji i van nje, onda je jasno se opravdano nezadovoljstvo građana želi iskoristiti kako za povratak na vlast, tako i za ostvarivanje ciljeva najmoćnijih zemalja Zapada.

Drugim rečima, vlast i najveći deo opozicije zapravo imaju vrlo slične stavove kada je reč o najkrupnijim političkim pitanjima (Kosovo i NATO), premda se i jedni i drugi, zbog raspoloženja javnosti, upiru da dokažu da to nije tako i da su „izdajnici oni drugi, a ne mi“. Kako sada stvari stoje, izgleda imamo, šahovskim rečnikom rečeno, neku vrstu pat pozicije: opozicija nema dovoljno snage da natera vlast da popusti i udovolji njenim zahtevima, dok vlast jeste kadra da sebe trenutno sačuva, ali ne može da potpuno suzbije proteste, između ostalog i zbog toga što rđavom politikom stalno iznova proizvodi nezadovoljstvo kod građana.

Ono oko čega možemo biti sigurni jeste da će se ovi sukobi nastaviti, sa neizvesnim ishodom. Takođe, oni sami po sebi neće rešiti najkrupniju protivrečnost srpske politike, koja se sastoji u temeljnom razlazu između raspoloženja većine stanovništva (koje je prorusko i za ostanak Kosova u sastavu Srbije) i delovanja političke elite (koje je pak dominanto prozapadno, sve sa nadom da će im Zapad pomoći da ostanu na vlasti ili da se nje dokopaju). Drugim rečima, za sada se ne vidi da će protesti iznedriti političku artikulaciju većinske volje građana. Političke snage koje bi ovo mogle izvesti za sada su na političkoj sceni još uvek marginalne, uprkos nedavnom organizovanju relativno uspešnog protesta protiv Vučićeve politike „razgraničenja“, odnosno priznanja nezavisnosti Kosova.

Izvor: Arheofutura