Rastakanje Makedonije i srpski prioriteti

Moja razmišljanja na temu procesa razgradnje Makedonije i zadataka Srbije, prihvatajući sve što je u svom inspirativnom tekstu pukovnik Žarko Pecić napisao, su:

1. Odluka Makedonije da se odvoji od Srbije je, dugoročno gledano, bila pogubna. Da li će Makedonija biti ugrožena za 10 ili 35 godina, to je nebitno, ali sa ovakavim susedima (osim Srbije koja jedina nema nikakavih teritorijalnih pretenzija prema Makedoniji i koja i sama pretenzije Bugarske i Albanaca vidi kao i pretnje sebi), održivost Makedonije je nemoguća. Makedonski političari, u kontinuitetu u proteklih četvrt veka, to nisu razumeli. Oslonac i saradnja sa Srbijom su od vitalnog značaja za opstanak Makedonije. Srbija može bez Makedonije, ali je Makedonija neodrživa bez Srbije.

2. Kao i drugim državama koje kolonizuje, zapad u početku veoma podstiče korupciju (pored toga što koloniju ubeđuje da joj vojska nije potrebna, na šta ukazuje Pecić), tako da ona svojom snagom dovodi do razaranja jedinstva društva. Pa ako se eventualno neki političar i opameti vremenom, on je toliko ogrezao u kriminal, da ga, kao u slučaju Makedonije, trećina sunarodnika vidi kao kriminalca koga treba maknuti, trećina se slaže da je u pravu, ali ostaje pasivna zato što je kriminalac, a preostala trećina je nedovoljna da nadjača one koji razaraju državu.

3. Rat u Makedoniji je neminovan i Gruevski sigurno u njemu gubi. 

• Eskalacija izjava vezano za tzv. preševsku dolinu su pretekst budućeg ugovornog odricanja od KiM, kako bi se ta konačna izdaja prikazala kao nužan potez očuvanja ostatka Srbije, u vremenima koja su potpuno „progutala“ celu Makedoniju. Nije to prosto još jedan u nizu izliva albanskog šovinizma i secesionističkih izjava. To je tek površinski sloj. Taj deo Srbije, po zamisli NATO-a, dolazi na red tek u finišu, nakon što je „Kosovo“ ujedinjeno sa Albanijom, Makedonija nestala i Bošnjaci dovoljno radikalizovani da i oni pokrenu secesionističke zahteve. 

5. Pored neposrednih mera koje predlaže pukovnik Pecić, sada je vreme da se izvrši pritisak za:

a) uvođenje obaveznog vojnog roka

b) hitnog naoružavanja, odnosno izdvajanja dodatnih 700 miliona evra za nabavku naoružanja i u vezi s tim povećanja broja pitomaca na svim vojnim školama.

Obe teme mogu da se operacionalizuju kroz narodnu inicijativu kojom bi se zahtevalo referendumsko izjašnjavanje građana.

6. Bolno jasno se vidi i za one najdobornamernije u odnosu na našu vlast, ogromna odgovornost zbog toga što je naša vojska svedena na meru koja uopšte ne odgovara stepenu ugroženosti države.

Politički se „odgovarajuća vojna sila“ definiše kao ona koja može u datim istorijskim uslovima da štiti državu.

Operativno se zatim vojska definiše od strane vojnih i bezbednosnih najobrazovanijih i dokazano najsposobnijih ljudi, a to znači 90% uz pomoć prerano i tendenciozno penzionisanih lica, koji odrede: potreban broj vojnika stalno pod oružjem (sigurno najmanje sedam puta više od sadašnjieg sramotno malog broja od oko 13.000), kolika mora da bude tzv. ratna armija (sigurno ne manje od 350.000) kakve količine i vrste naoružanja su nam potrebne itd. I napravi se plan kako u najkraćem vremenu to da se ostvari.

Ukratko, mnogo pravog posla za ozbiljno rukovodstvo, umesto neprekidnog žaljenja preko medija i rečenica koje nikada i nigde nisu mogle da zamene nedostajuću vojnu silu. 

Prvi potez je ono što je pukovnik Pecić rekao, pravilna upotreba svega čime raspolažemo. Drugi potez je hitno usvajanje zakona o obaveznom služenju vojnog roka, treći potez je hitan rebalans budžeta kako bi se moglo raspolagati potrebnim sredstvima za nabavku naoružanja.

Izvor: Fond Strateške Kulture