Разрока српска политика

Знате ли ви који читате овај текст, где ћете бити 8. маја? Украјинци знају. Они због сукоба са Русијом мењају сопствену историју, па ће Дан сећања на погинуле у Другом светском рату први пут обележити 8, уместо 9. маја.

Председник Србије Томислав Николић је већ раније одлучио да ће он и Војска Србије присуствовати Војној Паради у Москви, поводом Дана победе над фашизмом. За сада је непознато да ли ће премијер Александар Вучић позитивно одговорити на позив Украјине, да дан раније буде у Кијеву. У сваком случају тамо ће, како је премијер рекао, бити неки високи српски званичник.

Питање које се намеће јесте — да ли мора неки српски званичник да буде у Кијеву, само зато што је други српски званичник у Москви? И да ли постоји важан разлог за реципроцитет? Дипломатска пракса Србије последњих година сугерише да, изгледа — постоји.

Док је председник Томислав Николић недавно у Јеревану присуствовао обележавању стогодишњице геноцида над Јерменима, први потпредседник Владе и министар спољних послова Ивица Дачић је био на обележавању стогодишњице битке на Галипољу.

Дакле, Србија је истог дана изразила пијетет према жртвама Османског царства у Јеревану, и пристуствовала прослави победе тог истог царства.

Прошлог месеца је у Београду одржан округли сто Организације за колективну безбедност и сарадњу, ОДКБ. Непосредно пре тога, Београд је био домаћин семинара Парламентарне скупштине НАТО. Србија је од 2006. чланица програма Партнерство за мир партнерства за мир, а пре две године се у својству посматрача придружила ОДКБ. Готово у исто време кад је Србија потписала потписала ИПАП споразум са НАТО, министар Дачић је био у Душанбеу, на састанку министара спољних послова ОДКБ.

Дакле, Србија је — од политике несврстаности за време бивше Југославије, преко прекида дипломатских односа са западним земљама 90-тих, па потом војне неутралности и такозване политике четири стуба — стигла до спољнополитичке доктрине коју бисмо могли назвати: „свакој сестри по минђуша“.

Ова руска пословица говори о оцу који жели да ћеркама да једнак мираз, како ни једна не би била увређена… Баш тако делује да се понаша званични Београд. Србија се труди да буде једнако добра и са Јеврејима и са Палестинцима. Жели гас из Јужног тока, али и онај из Азербејџана. У Москву шаље војнике на Параду, а у Украјину финсијску помоћ.

Оно што можда може да буде проблем, јесте што званични Београд покушава да се у дипломатским односима понаша према правилима која важе у фамилији. За разлику од фамилије, у дипломатији владају интереси.

То је лепо објаснио и премијер Вучић пре неко вече — на питање да ли би радије био у Кијеву или Москви — рече како ће емоције оставити по страни.

То што се Србија у тренутном геополитичком вртлогу — који на моменте подсећа и на цунами – не опредељује стриктно на једну страну, може да буде добро. Али питање је колико дуго ће тако моћи да опстане. Јер садашња позиција Србије је слична еквилибристи који шета по жици. И притом, тај еквилибриста мора да подједнако маше публици и лево и десно, и источно и западно од њега.

Чим Србија направи неки дипломатски корак према некој одређеној држави, брже-боље трчи да истог тренутка нешто слично учини и према другој.

С друге стране, Србија у непосредном окружењу има два примера који су опредељени. Један је Црна Гора чији је председник Филип Вујановић званично одбио пут на Параду у Москву. Други пример је Република Српска, која нема елементе пуне државности али је и таква, као ентитет — опредељена. Њен председник Милорад Додик, парафразираћемо га упрошћено, недвосмислено каже да ће ићи у Москву, да га не интересује Галипоље, да је на страни Јевреја а не Палестинаца…

Србија можда не мора да поступа ни као Црна Гора, ни као Република Српска, али је питање хоће ли је константна тежња да свима подједнако удовољи, можда довести у ситуацију да не удовољи никоме. А понајвише себи самој.

Бити неутралан и бити добар са свима, није увек баш исто. А онај који седи на две столице најчешће остане без обе. Тако је то у животу.

Извор: Спутњик