Реформе Маргарет Тачер нису могуће у Србији

Како реформисати државну управу, комплетан јавни сектор, када не знамо да ли у њему ради 450.000 или 780.000 људи? Шта учинити када још нема податка за колико се смањио број ових радника од 1. јануара, када је почела примена одлуке о забрани запошљавања у државним службама и компанијама?

Како вишак радника у једном сегменту државе пребацити у други где недостају? Када се могу осетити први ефекти реформи? Све су то била питања за Амадеа Воткинса, стручњака из Велике Британије који се бави реформама јавног сектора и државне управе.

Британска влада делегирала га је у мисију ОЕБС-а у Србији, где је покренуо реформе у сектору безбедности. Он је и један од ретких стручњака британске владе који је заступао нашу позицију у вези са Косовом у Европском парламенту.

– Српски буџет на ивици банкрота вероватно је главни покретач садашњих реформи, али није и једини, јер сте и раније били у кризи, па се ништа радикално није радило. Светска финансијска криза имала је, и имаће, негативан учинак. Али много важнији узрок ваше кризе јесте веома лош систем управљања целокупним јавним сектором дуже од 20 година. Свест људи мора хитно да се мења, а то није лако!

Енергија, ентузијазам и визија које је Вучић унео у предстојећу реформу тек су први корак у могућем изласку из кризе, у најбољем случају за 3–4 године. Са ким год да разговарате, шта год да читате, видећете да мање-више сви знају шта треба да се мења, али питање је како – каже Воткинс.

Шта видите као највеће проблеме у Србији?

Први је досадашњи недостатак политичке воље да се ураде конкретне реформе, недовољно стратешко планирање и државни капацитет да све спроведе. Велики је отпор променама – од запослених у јавном сектору до екстерних лоби група.
Влада мора да одлучи до ког је нивоа промена спремна да иде, којом динамиком, како би се избегао поновни празан ход. Премијер за то има мандат.
Вучић је рекао и да феудализација министарстава мора да се спречи и то је од круцијалне важности. Сви делови државне управе су повезани и све премене су ту сложене. Међуресорна сарадња је неопходна да би систем могао да функционише као целина.
Пример је борба против хулигана, која подразумева читав низ мера. Ту се креће од превенције и стиже до репресије. Ангажује се неколико министарстава, а не само МУП, који је последња реактивна инстанца.

Александар Вучић је помињао и промене попут оних које је извела Маргарет Тачер у Енглеској, одакле и ви долазите.

Већ сада знамо да влада неће „заратити са свима”, што јасно искључује модел реформе Маргарет Тачер из осамдесетих година у Британији. То није ни добро ни лоше. Али, као што рекох, прво мора да се зна ко је одговоран осим премијера и министара и мора да постоји одлучност да се људи смењују уколико не остварују јасно дефинисане циљеве.

Проблем је чињеница што нисмо чули тачно дефинисане циљеве. Ако је приватизација циљ, да ли је стандард приватизација три фирме до краја године, или 1,5 милијарди евра, или шта тачно? Ако Србија жели да постане модерна држава ЕУ, онда треба јасно да дефинише стандарде и критеријуме. Кад већ тога није било у предизборним програмима или у експозеу, то може да се нађе у неком другом документу јавне политике. Добар пример је документ „Коалиција: наш програм за владу”, који је британска влада премијера Камерона усвојила 2010. године, и који може у више тачака да се поистовети са ситуацијом у Србији.

Шта су приоритети?

Приоритети морају да буду реални, са јасним планом реализације и финансијском конструкцијом. У супротном, нису ништа више од листе жеља. Нема владе на свету која може да гура све у исто време и у једном мандату. Највећи ризик, чини ми се, јесте превише амбициозан план с обзиром на људске и финансијске могућности.

Грешка је веровати да ће неколико људи на неколико места да ураде чуда преко ноћи. Ова влада заиста је стручна. Међутим, искуства говоре да то неће бити довољно. Изузетно је важан ниво испод министара на коме се налазе помоћници и начелници сектора. На њих мора да се ослони спровођење реформи.

Управљање променама веома је сложен посао. То није посао за једног премијера, али питање је онда чији посао на централном нивоу то јесте. Ваша држава сада нема такво тело, а из искуства других земаља видимо да то не могу да раде радне групе. Модеран менаџмент у државну управу развијене земље су почеле да уводе још пре 20–25 година.
Рецимо, ко је одговоран за смањење бирократизације државног апарата. Ко ће да води тај процес и на који начин?

Већ је лајтмотив свих влада до сада да ће се прво решити проблеми у јавним предузећима. Да ли постоји рецепт како?

Реформа јавних предузећа која стварају огроман буџетски дефицит јесте приоритет. Али једнако је важно створити услове за инвестиције и раст приватног сектора. Да би се ова, више него нужна, потреба постигла, неопходно је реформисати државну управу и на локалном и на централном нивоу.

Од господина Вучића први пут смо чули да неће више бити феудализације министарстава. Неопходан вам је прави менаџмент јавног сектора. Ви имате пуко администрирање јавног сектора, нико заиста није управљао њиме у смислу ефикасности, делотворности и суштинске одговорности.

У Србији влада мишљење да, кад једном уђете у државну службу, радио – не радио, дођете до пензије: сигуран посао, редовна плата, без много зноја. Мора да се пошаље јасна порука са самог врха да ће јавни сектор радити на другачијим основама, а то је за сада рекао само господин Вучић. Нисам чуо никог из других странка.

Управљање људским ресурсима у Србији своди се на административно-логистичку функцију. Влада мора да подигне ову функцију на стратешки ниво. Није довољно да то ради Секретаријат, који, иако високопозициониран, нема капацитете за овај посао, који је од примарне важности за развој сваке организације, мотивацију и продуктивност људи. Такође, ако не меримо шта радимо, како можемо тиме да управљамо, како знамо шта смо постигли и шта треба да побољшамо. Морају се увести јасно дефинисане казне, али и систем награђивања људи – као суштински део мотивације и делотворности рада.

Улога Министарства управе јесте кључна и поновно осамостаљивање овог ресора у новој влади одличан је корак. Биће неопходно и усагласити посао с Министарством финансија око приоритета и ојачати капацитет ове институције, нарочито кад је реч о координацији јавних политика.

Колика је цена реформи?

Свака реформа кошта. Србија није у стању да финансијски сама подржи све неопходне процесе промена. Због тога се морају на много бољи и ефикаснији начин користити фондови ЕУ и сви остали расположиви фондови који нису занемарљиви и износе више десетина милиона евра годишње. Искрено, та средства се слабо користе последњих десет година. Не треба заборавити да је реч о неповратним средствима и као таква, требало би да буду прва опција у финансирању структурних реформи тамо где је то могуће. Ако анализирамо ефекте до сада, искрено речено, видећемо врло слабе стратешке ефекте донација до сада, због слабог стратешког приступа, нарочито до 2010. године. Канцеларија ЕУ има значајну улогу, али не може и не треба сама да уради целокупан посао.

Извор: Политика