Ректор Мића и загубљени докторат

Овај текст се неће бавити спорним докторатом српског министра полиције, осим што ћемо рећи да се потпуно слажемо са анализом др Угљеше Грушића, др Бранислава Радељића и Слободана Томића. Нас овде занима министров ментор, проф. Мића Јовановић, ректор Универзитета Мегатренд, који је, бранећи себе и министра, тројицу аутора прогласио „назови“ научницима, рекавши да је „тешко да неко оцењује рад комисије која има једног професора Парка, једног професора Шанарона, професорку са Факултета политичких наука Снежану Ђорђевић, па, да будем нескроман, на крају крајева и мене као ментора са свим оним што ја као научник иза себе имам. Не иде, знате, да ђачић оцењује професора.“

Будући да смо као и остали ђачићи имали паметнија посла, до сада се никада нисмо бавили ликом и делом г. Јовановића. Његов нас је нескромни наступ ипак заинтригирао, па нисмо могли да одолимо но да похитамо на Гугле те видимо његов несумњиво импресивни ЦВ и све то што он као велики научник иза себе има. Ваистину, имали смо шта да видимо: зарад читаоца, ректорова званична презентација на српском је овде, на енглеском овде, а донекле романсирана (а тим и занимљивија) верзија његове биографије доступна је на сајту таблоида Пресс.

За разлику од министра Стефановића, његов ментор изгледа има не један, већ два доктората: „Прву докторску дисертацију одбранио је на Лондонском универзитету 1983. године (менаџмент и индустријски односи), а другу (организационе науке) на Универзитету у Марибору 1991. године“. А проф. Јовановић не бави се само ни менаџментом, већ је и председник неке „Истраживачке лабораторије за генералну космологију у Паризу“, те је са два коаутора (егзотичном браћом Французима и професорима космологије на Мегатренду…) објавио књигу „Пре Великог праска“. Нема шта, и менаџер и космолог, да му Стивен Хокинг позавиди, мада нам је гугловање те тзв. „General Cosmology Research Laboratory” било безуспешно.

Али, чекајте, вратимо се на тај докторат на „Лондонском универзитету“ из 1983. године (на енглеској верзији његове презентације „the University in London”). Као и колеги Александру Стевићу, таква нам се формулација учинила сумњивом: Универзитет у Лондону (University of London) наравно постоји, али се он разликује од скоро свих других универзитета по томе што заправо представља федерацију других, мањих универзитета у оквиру њега, као што су Лондонска школа економије и политичких наука, Универзитетски колеџ Лондон, Империјални колеџ Лондон, Краљевски колеџ Лондон, итд, који опет сви у свом оквиру имају засебне факултете. Тако нпр. и ЛСЕ, и УЦЛ, и КЦЛ имају своје правне факултете. Нико, дакле, не докторира (нити добија било коју диплому) на Универзитету у Лондону као таквом, већ само преко неког од његових конститутивних колеџа или института, а г. Јовановић није навео на ком је то колеџу или институту докторирао.

Није нас мрзело, па смо претражили све централне каталоге и базе података за докторске дисертације у Великој Британији којима имамо приступ (нпр.http://archives.ulrls.lon.ac.uk/, http://www.theses.com/,  http://ethos.bl.uk/Home.do, http://www.bl.uk/reshelp/findhelprestype/theses/index.html). Термине за претрагу које смо користили су биле разне верзије презимена (Јовановић, Јовановиц, Јовановицх, Yовановиц, Yовановицх). Затим смо у напредним претрагама тражили комбинацију презимена са годином докторирања (1983), типом тезе (ПхД), делом наслова („work motivation“), облашћу (organisation, management). Тези Миће Јовановића из 1983. ни трага. Нису, наравно, ни те базе података непогрешиве – можда се његова теза негде загубила.

Сетимо се онда Мићине романсиране биографије у Прессу. За разлику од његове званичне биографије на сајту Мегатренда, за ову су наравно одговорни новинари Пресса, који су можда ту нешто и погрешили. Али из хагиографског тона овог чланка евидентно је да је писан са великим ректоровим доприносом. И тако тај чланак каже следеће:

“Избачен са ФПН-а, Јовановић се, у јануару наредне године (1980, прим. аут.), обрео у Лондону, где – као талентовани млади научник – добија стипендију од британског Савета за национална академска звања (Council for National Academic Awards) за докторске студије и где – у новембру 1983. године – докторира на тему „Радна мотивација у индустријским односима самоуправљања“, код чувеног професора Стивена Вуда са London School of Economics.

Аха! Нема сумње да је ово из ректорових уста изашло – шта зна новинар Пресса ко је чувени професор Стивен Вуд (Stephen Wood). Да није, можда, г. Јовановић докторирао на истој оној Лондонској школи економије на којој су докторирали (или докторирају) „ђачићи“ и „назови научници“ који су оспорили министров докторат? Одемо тако на сајт библиотеке ЛСЕ – опет нема ректоровог доктората, нити га има у библиотеци Дома Сената Универзитета у Лондону (University of London Senate House Libraries).

Шта је онда преостало но да изгугламо чувеног професора Стивена Вуда и пошаљемо му мејл о Мићи. Стивен Вуд је низ година био доцент, па ванредни професор на ЛСЕ, да би потом постао редовни професор на универзитетима у Шефилду и Лестеру, и научник је са заиста завидном каријером. Ево дословце шта нам је проф. Вуд одговорио (превод наш):

“Ја нисам био ментор Мићи Јовановићу као докторском кандидату на ЛСЕ. Он никада није био регистрован као студент на ЛСЕ. Био је регистрован за ЦНАА диплому [дипломе које су у Енглеској давале више школе, а правно су изједначене универзитетским дипломама, прим. аут.] на Портсмуту током које сам ја имао извесну менторску улогу, мада не могу да се сетим колика је та улога формално била. Он је поднео дисертацију на усмену одбрану, и у тој фази је одлучено да му се не додели докторат. У нацрту су постојали значајни проблеми што је захтевало значајну ревизију (major revision – уместо обарања на одбрани тезе, од студента се захтева да је у врло великој мери преради и поново поднесе на одбрану, прим. аут). Колико ја знам он никада није поднео ревидирану тезу. Претпостављам да морате да питате на Портсмуту. Али могу са сигурношћу да кажем да није докторирао на ЛСЕ.” Шта би онда са Портсмутом? Портсмут (Portsmouth) је велики лучки град 100 км јужно од Лондона, тако да све и да је будући ректор и власник Мегатренда тамо докторирао, он то није учинио на Лондонском универзитету/Универзитету у Лондону, како пише у својој званичној (а и романсираној) биографији. Дапаче, Портсмут 1983. није ни имао универзитет, већ вишу школу (Portsmouth Polytrchnic). Г. Јовановић у својој званичној биографији иначе тврди да је и тамо и на ЛСЕ предавао као гостујући професор, мада је нејасно како је то могао бити пре доктората. Јовановићева дисертација иначе не постоји ни у каталогу библиотеке Универзитета у Портсмуту, у који је виша школа прерасла 1992. Ни преписка са Архивом Универзитета у Портсмуту није уродила плодом, пошто нема ни спомена Мићине тезе. Наш коначни корак у расветљавању мистерије ректоровог доктората био је да пишемо централним административних службама универзитета у Лондону и Порсмуту, као и служби Отвореног универзитета (Open University), који управља архивом ЦНАА програма, да би их питали да ли је г. Јовановић икада био регистрован као докторски студент на неком од тих универзитета, односно да ли му је докторат додељен. ЦНАА програм нас је обавестио да они не поседују информацију о било каквој стипендији г. Јовановића. Секретаријат Универзитета у Лондону нас је такође обавестио како они немају никакав податак о докторату г. Јовановића из 1983 („We do not have a record of a PhD from 1983 under this name“). Избегли докторат само је један од многих дубиозних аспеката биографије г. Јовановића. Неке од њих не можемо нити желимо да проверавамо, нпр. тврдњу да га је у фебруару 2013. одликовао шпански краљ Хуан Карлос (Његово Величанство управо је абдицирало, па не желимо да га масирамо питањима о Мићи). То није једино ректорово одликовање – он наводно има и „титулу официра – витеза британског реда Fleur de Lys.“ Шта је тачно тај витешки ред нисмо били у стању да установимо, осим да он, наравно, не представља део званичног британског система почасти, и да га спомињу у неким смутљивим књигама које су инспирисале Да Винчијев Код Дена Брауна (види ovde i ovde). Такође нисмо били у стању да утврдимо да ли је ректор, како тврди, у „периоду између 1983. и 1989. био члан истраживачког тима Института за технологију Масачусетс (Massachusetts Institute of Technology) на пројекту „Будућност рада аутомобилске индустрије са фокусом на роботизацији процеса производње”. Једино што можемо да кажемо то је да Гоогле претрага домена mit.edu и каталога библиотеке МИТ не даје ниједан резултат за аутора Мићу Јовановића. С друге стране, можемо да основано кажемо да је потпуно лажна ректорова тврдња да је 2007. понео “признање Међународна Сократова награда Универзитета у Оксфорду, за достигнућа остварена у науци, образовању и култури.” Универзитет у Оксфорду такву награду не додељује. То чини извесна независна компанија под именом Europe Business Assembly, која своје седиште има у граду Оксфорду, а са којом Универзитет у Оксфорду нема никакве везе. Али то су све мали проблеми – indeed, ђачићи-проблемчићи – у поређењу са ректоровим мистериозним лондонским докторатом из 1983, мада указују на његов флексибилан однос према истини. Упркос свим напорима ми не можемо да са потпуном сигурношћу тврдимо да г. ректор никада није докторирао на неком универзитету у Лондону, који није Универзитет у Лондону (баш као што је Универзитет Мегатренд у Београду а није Универзитет у Београду). Али можемо да кажемо да постоје озбиљне индиције да то није никада учинио. У сваком случају, он није никада докторирао код професора Вуда, и судећи по каталошким претрагама то се није десило ни на Вишој школи у Портсмуту. Терет доказивања сада је на Мићи Јовановићу, посебно пошто је због енглеских прописа о заштити личних података једино он у могућности да постојање свог доктората на (ком год то) „Лондонском универзитету“ из 1983. године непобитно и докаже. У том погледу, зарад исправног методолошког приступа у овом малом есеју, питали смо Мићу Јовановића лично (мејлом од 3.6.2014. у 21:32 по енглеском времену) да нам пошаље своју докторску тезу коју је одбранио на Универзитету у Лондону. Од њега још нисмо добили одговор. Ако тезу у међувремену добијемо, обоје ћемо му се се због овог текста радо јавно извинити. Ако не, велика је вероватноћа да ће искусити већих проблема од тога што је разобличен као ректор Минхаузен, а ментор министра унутрашњих дела. Научник који лаже за само постојање свог доктората (макар имао и онај други из Марибора) компромитује не само себе, већ и лиценцу за рад институције на којој предаје, чији је власник, и од чијих (наивних и не толико наивних) студената добро зарађује. Он зато сада мора да одговори на једно просто питање: ректоре, бароне, витеже цвета љиљана – где Вам је тај лондонски докторат? Др Марко Милановић је доцент (а од августа ове године ванредни професор) на Правном факултету Универзитета у Нотингему. Дипломирао је на Правном факултету Универзитета у Београду, магистрирао на Правном факултету Универзитета у Мичигену, и докторирао на Правном факултету Универзитета у Кембриџу. На Кембриџу је као студент Гонвилле анд Цаиус колеџа (основаног 1348, са до сада 12 (правих) нобеловаца) имао част да удише исти ваздух као Стивен Хокинг, али за разлику од г. ректора о космологији не зна ништа. Докторирао је на тему екстратериторијалне примене међународних уговора о људским правима, за коју је од факултета добио Јорк награду (Yорке Призе) као једну од најбољих докторских дисертација одбрањених 2011. године. На основу дисертације објавио је и књигу Еxтратерриториал Апплицатион оф Хуман Ригхтс Треатиес: Лаw, Принциплес, анд Полицy, коју је издао Оxфорд Университy Пресс. Милановић је генерални секретар Европског удружења за међународно право и члан уређивачког одбора Европског журнала за међународно право. Др Миљана Радивојевић је пост-докторанд на Институту за Археологију Универзитетског колеџа Лондон. Некада петнички ђак на семинару за археологију, дипломирала је археологију на Филозофском факултету у Београду, где је и магистрирала, а затим је завршила мастер (МСц) и докторат на Универзитетском колеџу Лондон. Научна и шира јавност је упозната са њеним радом о доказивању постојања најстарије металургије на свету на локалитетима винчанске културе у Србији (пре 7000 година). Тренутно је главни истраживач на великом међународном пројекту о овој теми, који у Србији у потпуности финансира Влада Велике Британије, и који представља највећу страну инвестицију у српску археолошку науку. Миљанини научни радови презентују револуционарна открића о постанку и развоју металургије у Европи и оспоравају традиционална виђења овог феномена, који је уско повезан са развојем комплексних друштава у праисторији (мада се наравно такође не разуме у космологију). Као археолог добро копа и по туђим биографијама.

Извор: Пешчаник.нет