borislav radovanovic 2Бањолучки Окружни суд ослободио је Норвежанина Зикрију Кркића оптужбе за убиство Алмира Реџића и Мухарема Балића. Догодило се оно шта сам месецима најављивао: још један терористички напад у Козарцу остао је некажњен!

У бројним текстовима и интервјуима указивао сам како ће оптужница против Кркића дожиети судски фијаско из простог разлога што је кривичнопроцесни приступ овом злочину од почетка био погрешан. Указивао сам како је са постојећим посредним доказима и скуповима индиција немогуће ван разумне сумње доказати кривично дело тешког убиства. Радио сам на много сложенијим и криминалистички захтевнијим убиствима и одлично познајем специфичности тог кримена, тако да могу давати адекватне процене и пре изрицања пресуда. Уосталом, то се и показало као тачно.

Затим, указивао сам како су у овом злочину постојали чврсти индикатори да се ради о једном терористичко-екстремистичком нападу, због чега је догађај требало од самог почетка тако перципирати. Указао сам како је у самом старту начињена кардинална погрешка тиме што службена лица полиције специјализована за сузбијање тероризма и екстремизма нису ни пришла осумњиченом Кркићу, а камоли да су према њему предузимала какве службене радње. У овом случају требало је да специјализоване службе полиције прво искључе сумњу на могући терористички акт, па тек потом да Кркића предају колегама са крвних деликата. Зашто то није учињено треба упитати руководство МУП-а Српске.

Писао сам о томе, али није на одмет да поново подсетим на индикаторе због каквих је овај злочин требало перципирати као терористички напад. Дакле, осумњичени Кркић био је декларисани вехабија са утврђеним везама са Исламском Државом. Пред сам злочин код њега су боравила два Азијата. Ова лица су у Норвешкој набавила два теренска џипа и код нас их преуређивала у војна возила, са каквима су касније отишла у Сирију. Постојале су информације да се и Зикријин син припрема за одлазак у Сирију.

Потом, код Кркића и лица лишених слободе заједно са њим пронађен је озбиљан арсенал оружја, муниције и минско-експлозивних направа (види фотографију). И овај индикатор указује како се осумњичени припремао за екстремистичко/насилно дјеловање, или на спремност да своје идеје остатку друштва намеће радикалним насиљем. Ипак, као најважнији доказ и чињеницу треба истаћи како је вјештачењем чаура пронађених у Кркићевом дворишту утврђено да су испаљене из истог оружја каквим су усмрћени Реџић и Балић. Доказна повезаност Кркића са почињеним злочином је готово неспорн.

pronadjeno oruzje-718x446
На другој страни, убијени Реџић и Балић били су склони различитим облицима асоцијалног понашања, далеко од шеријатских правила какве Кркић и друге вехабије настоје наметнути. Покојни Реџић се много пута отворено супротстављао и изругивао вехабизму, а пре убиства је дошло до физичког сукобљавања са Кркићем и поменутим Азијатима-џихадистима. Много пута сам указивао како је овај терористички чин почињен у сврху хомогенизовања локалног муслиманског становништва и наметања шеријата.

Индикативно је и само мјесто злочина обзиром да се ради о угоститељском објекту у ком су се окупљала лица понајмање склона шеријатским правилима живљења. Но, време злочина је много индикативније: у питању је Бајрам. Позната је склоност џихадиста ка томе да злочине реализују баш на велике муслиманске празнике.

Међутим, наша полиција је занемарила све предње наведено и није предузела нити једну једину службену радњу проверавања могућности да се овде ради о терористичком нападу. Догађај је окружном тужилаштву пријављен као тешко убиство, тужилаштво је прихватило такву квалификацију и инерцијом у том правцу наставило са истрагом и оптужењем. Како је то резултирало – дознајемо из одлуке суда.

У даљем, као криминалиста са респектабилним искуством тврдим да је МУП Републике Српске располагао са довољно доказа, обавештења и индиција према којима је овај догађај могао оквалификовати као тероризам и тако пријавити Тужилаштву БиХ-е – надлежном за овај кримен. Прикупљени докази и обавештења представљали су ОСНОВ СУМЊЕ да се ради о тероризму и питање је: због чега су полиција и тужилаштво то занемарили?

Овде можемо поставити рационално питање: да ли би се овај злочин другачије окончао да је пријављен Тужилаштву БиХ-е као тероризам? У том случају предње поменути докази и индиције добили би сасвим другачији контекст, другачији кривичнопроцесни значај и тумачење. Тада би пронађене и извештачене чауре, пронађено оружје и минско-експлозивне направе, припадање осумњиченог екстремистичким организацијама (вехабитима и Исламској Држави), сукобљавање са жртвама и ино, добило сасвим другачији кривичнопроцесни контекст. И сама истрага би била дијаметрално различито постављена. Тада би Тужилаштво БиХ-е у истрагу укључило и Агенцију за истраге и заштиту (СИПА), Обавештајно-безбедносну агенцију (ОБА), Национални биро Интерпол-а и друге специјализоване агенције државног нивоа. У даљем то би омогућило тражење међународне тужилачке и полицијске сарадње, односно укључивање у предмет потребних ино-центара за вештачења, за телекомуникацијски надзор или уопште специјализованих за спречавање и сузбијање тероризма. Поједностављено речено, да је догађај пријављен као тероризам отворио би се низ могућности доказивања и разјашњавања злочина, а какав је у односу на кривично дело убиства немогуће применити.

На крају првог дела овог текста подсетићу да сам са сличног становишта критиковао начин на који је пријављен очигледно терористички напад на премијера Александра Вучића. И овај кримен је пријављен као убиство у покушају, а процесно ће проћи као и пријава против Кркића. Додуше, МУП Српске још нити једно лице није спровело тужилаштву (о суду да не говоримо), а и кад се то догоди показаће се каква будалаштина је начињена пријављивањем терористичког напада као покушаја убиства.

trening-terorista

У овом делу текста објаснићу како Српска дуже од деценије тавори са исламистичким терором, због чега друштво губи битку са овом изузетно опасном друштвеном појавом, те поименично прозвати оне најодговорније. У предугом списку имена и догађаја тешко је одредити полазиште, но, започећу са бившим министром полиције Радиславом Јовичићем. Почетком прошле године, пола године пре поменутог терористичког акта и више убистава у оквиру криминалних обрачуна, затражио сам пријем код министра „од струке и заната“ Радислава Јовичића. У оквиру припремних разговора објаснио сам његовом шефу кабинета да је у односу на новоформирани ЦЈБ Приједор начинио страшне кадровске пропусте, те да ће се то тешко одразити на стање безбедности. Министар је избегао тражени пријем чак и кад се стање драматично погоршало, баш онако како сам му најавио.

Залуд сам покушавао објаснити како је западнокрајишко подручје, односно приједорска регија, понајвише угрожено радикалним исламизмом. У таквој ситуацији за начелника Центра поставити тешко компромитованог Војислава Пелкића и дозволити му „кадровирање“ какво одговара његовим личним интересима било је погрешно, но, коме то указати? Пре неколико месеци поставио сам МУП-у Српске питање колико регистрованих припадника вехабијског покрета је од ЦЈБ Приједор добило одобрење за набављање ватреног оружја? Одговорено ми је како је у питању безбедносно заштићен податак! Страшно! За Војислава Пелкића било је професионално прихватљиво да вехабије региструје као посебно опасна лица, а онда им издаје одобрења да легално набављају наоружање. Суштински, омогућавано је вехабитима да своје радикалне циљеве остварују легалним оружјем.

Примера ради, тако је декларисани вехабија и исламиста Зикрија Кркић имао одобрење за држање пиштоља. Идентично, и Нердин Ибрић имао је одобрење за обе ловачке пушке са којима је починио терористички напад на зворничку полицију. Многи су од МУП-а Српске тражили податак о томе колико је муслимана/Бошњака добило одобрења за набављање ватреног оружја, но, у питању је „тајна“ километрима дубоко закопана. Поједине калкулације иду до броја од 40 000 ловачких пушака, од чега 15 000 са оптичким нишаном. Овде више не говоримо о екстремним елементима друштва, него о наоружаном народу! Треба јасно нагласити како су се за такву изузетно опасну друштвену појаву побринули „кадрови“ полиције попут Радислава Јовичића, Гојка Васића, Нијаза Смајиловића, Војислава Пелкића и низа сличних.

Залуд сам покушавао (и данас покушавам) челницима наше полиције објаснити да се први терористички напад у Републици Српској догодио давне 2002. године у истом том Козарцу, те да је због корумпираности полицијских и правосудних моћника до данас остао некажњен. То се догодило у првом мандату на месту начелника приједорске полиције истог тог Пелкића. Овом приликом желим јавно посведочити о томе шта се тада догодило.

Конретно, група српских навијача организовала је дивљање над повратничком популацијом у Козарцу. Локални екстремисти намеравали су искористити тај инцидент за напад на патролу полиције, а са циљем да одговорност свале на српске навијаче. Један од локалних „газда“ пријавио је разбијање излога на његовој продавници и тражио да патрола то обезбјеђује до вршења увиђаја. Патрола је и упућена на лице места обзиром да им је запрећено отказима уколико то не изврше. По доласку на лице места полицајци су оценили како су упућени на ризичан задатак обзиром да се радило о забаченом и неосветљеном простору. Бесмислено им је било обезбеђивати један објекат у ситуацији када су поразбијани излози на десетинама сличних. Патрола је једноставно напустила лице места. Поново локални „газда“ долази да интервенише, али овога пута у пратњи једног младића.

Претпостављени несрећну патролу поново упућују на лице места, али их овога пута нападач чека у заседи. Одмах по доласку на њих испаљује најмање 22 метка из аутоматске пушке и једног полицајца рањава са четири пројектила. Касније се утврдило да је младић у друштву поменутог „газде“ дао нападачу пушку којом је напад извршен. Ухапшен је и притворен заједно са нападачем и још двојицом помагача. Тада долазим до сазнања да је нападач поменутом „газди“, који је у два наврата тражио излазак полиције на место напада, предао пушку како би је овај сакрио. И „газда“ је управо поседовао бели комби за какав је већ постојала информација да је искориштен у одвожењу инкримисане пушке. Но, у тренутку предаје оружја „газда“ је био у друштву са још 6-7 лица за каква се од раније сумњало да су умешана у овај гнусни злочин.

borislav-radovanovic 2Тражио сам тада од својих претпостављених да приведем још само једно лице и потврдим ову информацију, али су ми „врли шефови“ (на челу са Пелкићем) то забранили. Залуд сам указивао како је овде у питању перфидно осмишљен и изведен терористички напад и да је то могуће доказати. Ипак, шефови су остали на становишту да ми забрањују даљи рад на овом предмету и уопште улазак у Козарац. То је резултирало ослобађањем већ притворених четворице осумњичених, односно тиме да је овај злочин и данас некажњен. Касније сам руководству МУП-а Српске доставио податак да је „ослобађајућа одлука“ заснована на миту од преко 130 000 конвертибилних марака, али ни то их није понукало да истраже овај случај. Остаје утисак да на српску полицију може пуцати свако ко има довољно новца за подмићивање њихових претпостављених!

Војислав Пелкић је наредне године (2003.) избачен из полиције након што је у откривено да је свом пријатељу из криминалних структура незаконито омогућио добијање пасоша и одобрења за набављање ватреног оружја. Елем, какво је наше правосуђе – у другостепеном поступку је ослобођен и враћен на посао. У данашњој негативној селекцији кадрова све предње наведено окарактерисано је као „референце“ према којима је Војислав Пелкић поново постављен на чело приједорске полиције.

Ипак, истине ради треба истаћи како Пелкић није једини полицијски руководилац у спрези са козарачким „газдама“. Годинама сам радио на крађама и кривотворењима аутомобила и тако знам да је у том месту изведена серија лажних крађа. Неколико локалних моћника, на челу са истим оним екстремистом што је својевремено пуцао на нашу полицију, у спрези са руководиоцима и оперативцима приједорске полиције починило је серију осигураничких превара лажним пријављивањем крађа возила. Криминал тежак неколико стотина хиљада марака остао је непроцесуиран и поред великог броја прикупљених доказа и сазнања, али то је напросто Република Српска!

На крају, пародије ради, морам нагласити како је МУП Српске један „случај“ ипак окончало казном за починиоца. Сви предње наведени злочини остали су некажњени, но, један преступ у вези са истима је ипак санкционисан. Конкретно, ја сам дисциплински кажњен са неких 1 300 марака због тога што сам јавности указивао на криминализацију и корумпираност врха наше полиције, односно што сам указивао на предње поменуте и бројне друге некажњене злочине. Жалосно је то!

Република Српска годинама губи битку са екстремизмом и организованим криминалом због криминализације и корумпираности полицијских моћника. Но, много тежу одговорност носе политичка тела надлежна за контролу рада полиције  кoja напросто неће да извршавају своју законску обавезу. За ова „надлежна тела“ је прихватљиво да институције кажњавају оне који указују на тешке друштвене проблеме, уместо оних који производе проблеме. Но, то је Република Српска!


Извор: Блог Борислава Радовановића

Оставите коментар

Оставите коментар на Република Српска губи битку против исламиста

* Обавезна поља