Jakob-Augstein01Револуција је свуда. Велики преокрет. Још увек не знамо да ли ће јој исход бити добар или лош. Њен медиј је интернет. Као свака револуција пре ње, и ова има своје циљеве и жртве. Циљ је обнова демократије. Жртва је политички центар. Не треба да га жалимо. Немачка, успавани џин у срцу Европе, надолазећу олују види као благи поветарац. Надајмо се да ће и овде ускоро стићи свежи ваздух да проветри овај устајали систем политичког центра.

Мислим да је добро што све мање људи чита новине. Тамо се може прочитати да је Ангела Меркел већ победила на следећим изборима и да СПД уопште не намерава да истакне свог кандидата за канцелара. Немачка показује како демократија може да почини самоубиство. Наш проблем је што смо помешали стабилност са апатијом. Ова несрећа има своје име – политички центар.

Политички центар је место политичке корупције. Демократија у њему умире. Олако заборављамо да на Западу не живимо у чистој демократији, већ у мешовитим државним формама где власт врше представници народа и нове аристократије, што захтева стално одржавање равнотеже снага. Међутим, аристократске елите у компанијама, финансијама и управи све више измичу демократској контроли.

Француски конзервативац Philippe Séguin каже: „Тамо где постоји демократија све се мање одлучује, а тамо где се све више одучује, напротив, нема демократије.“

Демократији су узели живот управо политичари центра својим аргументом да нема алтернативе. Чак и конзервативни мислиоци, као што је Herfried Münkler, признају да доминација политичког центра у немачком вишепартијском систему за последицу има ограничавање политичких програма и идеја: “Реч је о сужавању политичког хоризонта“.

Да, немачка политика има мали хоризонт. Под оловним небом „без алтернативе“ вене демократија. Када промена власти више ништа не може да промени, остаје нам само да тој истој власти окренемо леђа или да се побунимо против читавог политичког система. Што се управо догађа.

„Осећамо да није све како треба, иако нам се чини да јесте“, недавно је објавио Die Zeit. Важна и поражавајућа реченица. Ситуација је заиста озбиљна када и водећи медији немачке надмености примете да постоји незадовољство међу грађанима.

Недавно се Die Zeit згрозио над сатиричним емисијама на немачкој телевизији: „Оне са великим успехом повлађују најнижим поривима и тиме подстичу неповерење према систему. Сатири је изгледа све допуштено. Може да буде злобна, једнострана и цинична, али када продре са маргине у срце душтва, онда то више говори о читавом друштву него о сатири“.

До сада у Немачкој нико није успео да то незадовољство преточи у успешну политику. Алтернатива за Немачку и антиимигрантски покрет Пегида представљали су побуну немоћних, ренесансу ресантимана. „Не“ је код њих била једина покретачка снага. Интернет, који је у другим земљама био извор протеста, у Немачкој је изнедрио пропалу Пиратску партију.

podemos 1

За разлику од Немачке, у Грчкој и Шпанији су настали нови прогресивни левичарски покрети, док се у Енглеској дешава нешто нечувено. Лабуристи би на конгресу у септембру могли да изаберу једног правог левичара за лидера. Човека који жели да укине атомско наоружање и изађе из НАТО. За њега задуживање није ђавоља работа а приватизације нису једини лек за све.

Он се и према спољашњем изгледу разликује од хероја у оделима из модерних европских партија центра. Џереми Корбин носи браду и лежерно се облачи: изгледа као наставник грађанског васпитања. Деценијама је члан британског парламента, никада није обављао важну функцију, али је зато увек био против када су се лабуристи спремали да направе неку свињарију, било рат или приватизације. Интернет га обожава. „Хаштег #JezWeCan се сваких 25 секунди појављује на твитеру”, извештава The Guardian.

У Италији је Покрет пет звездица сатиричара, кловна и активисте Бепа Грила уз помоћ интернета окренуо читав политички систем наглавце, освојивши на парламентарним изборима 2013. чак 25 одсто гласова. Грило демонстративно држи дистанцу према институцијама. Он својим покретом управља преко интернета. Француски политиколог Jacques de Saint Victor назива Грилла “оружјем масовног уништења и освајања јавног мњења”.

Виктор је либерални конзервативац. Антиполитичко је назив његовог есеја у коме жали због настанка нових политичких снага на интернету. Конзервативци се ужасавају интернета, његовог грубог тона, могућности заједничког одлучивања и ризика манипулације.

Популизам је аларм којим конзервативни естаблишмент звони на узбуну пред новим претњама. Али то није тачно. Популизам ослобађа снаге које су неопходне за обнову оронулог система. Политичари центра не разумеју шта се дешава. Нити то осећају.


Извор: Spiegel/Пешчаник

Оставите коментар

Оставите коментар на Револуција је велики преокрет

* Обавезна поља