Rusija i Baltik – ko kome duguje?

Politika zapadnih država po baltičkom pitanju tradicionalno se oslanjala na korišćenje Litvanije, Letonije i Estonije u svojstvu predstraže protiv Rusije. Decenijama se negovala teza o „sovjetskoj okupaciji“ baltičkih država 1940. godine, iako, u formalno-pravnom smislu, okupacije baltičkih država nije bilo. Danas, one svoje „muke“ žele da naplate od Rusije.

Sovjetska vojska je ušla na teritoriju Litvanije, Estonije i Letonije uz punu saglasnost tadašnjih vlasti. Dokaz toga su paktovi i ugovori o međusobnoj pomoći potpisani između SSSR i baltičkih republika, kao i dogovor komande Crvene Armije i sovjetske Vojno-morske flote sa komandama oružanih snaga Estonije i Letonije i vladom Litvanije.

Ipak, Baltička skupština 19. decembra 2004. godine donela je rezoluciju pod nazivom „O neophodnosti procene štete, nanesene okupacijom Pribaltika“. U rezoluciji se, između ostalog, kaže da je „okupacija nanela ogromnu štetu ekonomiji, obrazovanju, kulturi i inteligenciji baltičkih država, zbog čega su pribaltičke države ozbiljno zaostale od svojih evropskih suseda“. U rezoluciji se pozivaju vlade baltičkih država da iniciraju pregovore sa Rusijom i Nemačkom o kompenzaciji štete, nanete okupacijama.

Da pogledamo, po mogućnosti, nepristrasno na nastalu situaciju. Početkom `90-ih godina susedi Litvanije su zbijali šale na njen račun, da se tokom godina „okupacije“ ona najbolje pripremila za buduću nezavisnost. Litvanija je imala najbolje puteve u SSSR, sopstvenu naftnu industriju, odličnu luku i savremenu atomsku elektrocentralu. Ipak, već 1997. godine ona je od Rusije, u svojstvu odštete za poslednjih 50 godina života u SSSR, zatražila 286 milijardi dolara. Kasnije suma se smanjila na 20 milijardi i, opet, 2011. godine povećana na 834 milijarde dolara, pošto, kako su saopštili u Viljnusu, Rusija mora da nadoknadi Litvaniji i za zatvaranje atomske stanice Ingalinski, izgrađene u sovjetsko vreme i zatvorene po želji EU. Na prvi pogled situacija izgleda paradoksalno: Rusija (SSSR) je izgradila Litvaniji atomsku elektrostanicu, ostavila joj je u odličnom stanju, ne tražeći za nju ni jedan dinar – praktično je poklonila, dok su je Litvanci zatvorili (od države-izvoznika struje postali su uvoznici) i još traže kompenzaciju. Uz to, prestonica Litvanije, Viljnus, do 1939. godine nalazila se u sastavu Poljske, a jedina lika Klajpeda – u rukama Nemačke. Zahvaljujući ulasku Crvene Armije na njenu teritoriju Viljnus i Klajpeda su bili vraćeni Litvaniji i još joj pridodate jugoistočne oblasti, koje su ranije pripadale Belorusiji. Da, čudna neka okupacija!

Pozicija Estonije po pitanju kompenzacije za „sovjetsku okupaciju“ nije bila tako aktivna kao Litvanije. Ipak, već 1990. godine formirana je komisija pri Akademiji nauka Estonije koja se bavila procenom štete. Rezultat rada komisije bila je „Bela knjiga o gubicima, pričinjenim narodu Estonije za vreme okupacija 1940-1941. godine“. Prema njihovim podacima, u tom periodu je nastradalo 48 hiljada ljudi, dok je broj žrtava sovjetske okupacije dostigao 111 hiljada. Gospoda akademici su zajedno sa streljanim Estoncima ubrojili i deportovane, azilante, kao i one koji su umrli od gladi i raznih vrsta bolesti. Za sve patnje ovog sveta krivi su bili Sovjeti i za to bi Rusija trebala da plati po 75 hiljada dolara za svakog izgubljenog Estonca – oko 12 milijardi dolara. Naravno, Rusija mora da plati i štetu nanetu ekologiji zemlje, kao i minimalnu ekonomsku štetu od 100 milijardi dolara. Pretpostavljajući da Rusija ne može da plati tako veliku sumu predsednik državne komisije Velo Salo je izjavio: „Neka nam daju na korišćenje Novosibirsku oblast odakle možemo tokom određenog broja godina seći drva“, piše Aleksandar Djukov u svojoj knjizi „Mit o genocidu. Represije sovjetske vlasti u Estoniji 1940-1953“.

Najmanje aktivnosti u pravcu pretenzija prema Rusiji pokazuje Letonija. 1996. godine državna skupština je usvojila deklaraciju „O okupaciji Letonije“ u kojoj se ne traži kompenzacija, ali se poziva međunarodna zajednica da „prizna fakt okupacije Letonije“ i da „pomogne u likvidaciji posledica okupacije političkim i ekonomskim putem“. 2005. godine bila je doneta još jedna deklaracija „O osudi totalitarnog, komunističkog i okupacionog režima SSSR u Letoniji“. U njemu se kaže da Rusija „kao pravno-politička naslednica SSSR nosi moralnu, pravnu i finansijsku odgovornost za izvršene u Letoniji zločine protiv čovečnosti i štetu koju su naneli Letonskoj državi i njenim građanima za vreme okupacije“. Tom prilikom, zatraženo je da se „Letoniji i njenim građanima kompenzuju gubici, naneseni protiv pravnim akcijama“. Specijalna komisija je spremila izveštaj – direktna šteta republike u sastavu SSSR iznosila je 18 milijardi dolara. U nju je ušla ekološka šteta, naneta od strane sovjetskih preduzeća i armije, dok je indirektna – ne dostignuti BDP, varirala – da je Letonija ostala nezavisna i razvijala se istim tempom kao i Finska BDP je mogao dostići 231 milijardu, dok se u poređenju sa Austrijom ovaj pokazatelj kretao oko 277 milijardi, a sa Danskom 333 milijarde dolara.

Naravno, može se otići malo dalje u istoriju i tada podsetiti Litvance, Estonce i Letonce da ih je Petar I kupio sa čitavom zemljom od švedske kraljice Urlike Eleonore (1688-1741) i dao im slobodu. Prema 4. tački Ništadskog mira iz 1721. godine, Petru I „i njegovim potomcima i naslednicima Ruske države u potpuno neprikosnoveno večno vladanje i sopstvenost“ predaju se Liflandija, Estlandija, Ingermandlandija i deo Karelije sa distriktom. Rusija je za „ustupljene“ zemlje Švedskoj platila 2 miliona jefima, odnosno, 56 tona srebra. Po današnjem kursu 350 millijardi dolara. U to vreme, to je bio godišnji budžet Švedske imperije i polovina budžeta Rusije. Znači, i Rusija bi trebala da traži od baltičkih zemalja da joj vrate novac i plate viševekovnu zakupninu za korišćenje zemlje?

Podsetimo, predsednik SSSR Mihail Gorbačev zatražio je u zamenu za priznanje Litvanije da Rusiji bude predata luka Klajpeda, koju su dobili od SSSR, kao i isplatu 21 milijarde rubalja. O tome je pisala Lenta.ru u oktobru 2011. godine na osnovu otkrivenih izveštaja generalnog konzula Švedske u Lenjingradu Daga Sebastijana Alendera. To je samo posao, ništa lično.

Izvor: Glas Rusije