Русија, Турска и замисао нове Европе

Русија и Турска имају много заједничких карактеристика, предодређених својом историјом, географским положајем и културама. Међу тим многобројним заједничким карактеристикама, може се издвојити и веома сложен и контроверзан односе наша два народа са „европским језгром“ – земљама и друштвима која су уједињене у оквиру постојећих граница Европске уније.

С једне стране, Европа је вековима, и Петрограду и Истанбулу, и Москви и Анкари била главни извор нових технологија, најбољих друштвених пракси и интелектуалних инспирација.

С друге стране, Русија и Турска никада нису били или тежили да постану само ‘нормалне’ европске земље – и Руси и Турци су увек ценили и неговали своје јединствене евроазијске идентитете и њихове трансконтиненталне судбине.

Наравно, постоје неке битне разлике између Русије и Турске у овом погледу. После Другог светског рата Турска је усвојила дугорочну вишеструку стратегију интеграције у европско „језгра“; она је постала чланица НАТО и стављена на листу чекања за улазак у Европску унију. Русија, напротив, до раних 1990-их сматра НАТО као главну претњу својој националној безбедности и покушава да се такмичи са Европском унијом промовисањем сопственог пројекта интеграције у Источној Европи. Међутим, данас су се наше две земље нашле у донекле сличним позицијама:.У догледној будућности њихове шансе да постану саставни делови европског “језгра“ нису много изгледне.

Кад смо код Русије, морам да приметим да су садашњи односи између Москве и Брисела доживели дубоку кризу – можда, најозбиљнију кризу након завршетка Хладног рата. Као бивши министар иностраних послова Руске Федерације, посебно жалим због тренутног суморног стања: заједно са мојим европским колегама, уложили смо много времена и напора у изградњи јачег партнерства Русија-ЕУ, укључујући и економску димензију овог партнерства. Данас многи наши претходни планови, наде и очекивања изгледају као снови. Наравно, најсликовитији израз ове кризе је ситуација у и око Украјине. Можемо расправљати о томе ко је крив за ову ситуацију и да ли је могла да се избегне. По мом мишљењу, и Русија и Европска унија су још прошле јесени требале да преузму део одговорности за несрећна дешавања у овој земљи.

Међутим, како ја то видим, Украјина није главни узрок кризе између Русије и ЕУ; то је јак катализатор више суштинских раскола који су се појавили између Москве и Брисела током последњих година.Да скратим, партнерство Русија-ЕУ није онако како је очекивао пре неких неких десет – дванаест година.

Тренутни проблеми између Анкаре и Брисела су много мање драматични и, вероватно их не можемо означити као ‘кризу’. Међутим, може се навести раст разочарења и фрустрације у овом односу. Перспектива у пуном чланству у ЕУ и даље измиче Турској, у најмању руку. Није ни чудо што сада многи интелектуалци, политичари и креатори мишљења у обе земље сада размишљају о алтернативној будућности за Русију и Турску. Ови алтернативни планови подразумевају различите географске приоритете и различите идентитете за две земље – за турску на Блиском истоку и земљама турскогт говора, а за Русију Азија и Пацифик

Такве идеје и расположења је лако разумети – два народа са својим богатим историјама , великим културама, привредним потенцијалима и геополитичким амбицијама тешко могу прихватити положај у ком су ништа више него део „европске периферије“. Оне желе – и то с правом – више централних места у систему међународних односа 21. века И оне вероватно нису спремне да прихвате инфериоран статус који би им Брисел можда понудио.

Међутим, ни Русија, ни Турска се не могу одвратити од Европе без изузетно високе цене за тај потез. Сарадња са Европском унијом није нужно ствар националног опстанка за наша два народа, али без Европе ни руски, нити турски пројекат модернизације вероватно неће успети. Европа има много ствари које наши други међународни партнери не могу данас понудити – савремене технологије и инвестиције, важне економске моделе и најбоље друштвене праксе, техничких стандарда и законских норме, који су неопходни за Русију и Турску.

С друге стране, европском ‘језгру ‘су такође потребне наше две земље. Русија и Турска су природна географска проширења Европе, главне и недовољно искоришћене ризнице људског капитала, природних ресурса и могућности улагања која би могла дати подстицај економија ЕУ у стагнацији.

Русија и Турска су за Европу такође природне капије за друге регионе и друга тржишта. Најзад, не може озбиљно разговарати о европској безбедности без Русије и Турске – уколико наше две земље нису део једначине, источне и јужне границе ЕУ остају хронично нестабилне. По мом мишљењу, дошло је време да почнемо да радимо заједно на новој европској – или чак евроатлантској архитектури која би превазишла како Европску унију тако и НАТО-у. У економској димензији морамо да се крећемо у правцу евроазијског заједничког тржишта од Лисабона до Владивостока.

У димензији безбедности морамо да се вратимо Париској повељи из 1990. и Хелсиншком акта 1975. прилагођавајући одредбе та два документа да служе европским потребама безбедности у 21. веку. Ово су стубови на којима можемо да почнемо обликовање визије Велике Европе која би требало да буде инклузивна, демократска, недвосмислена и привлачна за све европске народе укључујући и Русију и Турску.

Игор Иванов је бивши министар иностраних послова РФ (1998-2004), председник Руског савета за спољну политику, професор МГИМО-универзитета, дописни члан РАН.

Чланак је првобитно објављен на турском у Analist Magazine

Извор: Евроазија.инфо