Шта би Вучић могао да научи од Јосипа Броза

Сиријски рат променио је свет у коме живимо. Крај двадесетог и почетак двадесетпрвог века остаће урезани у памћење по слому СССР-а, информатичкој револуцији, видео игрицама које насљеђују филмску уметност, ТВ преносима хаоса у Источној Европи и на Блиском Истоку. Тој серији придодата је сиријска епизода. Само делимично! Крсташке походе наметања демократије бомбама зауставили су руски авиони, бомбама, и пешадија Башара Ал Асада. Зато данас на руским границама има стране војске више него што је било за време Хитлера. Почетак новог светског сукоба или поново хладни рат? Највећа жртва нестанка прошлог хладног рата била су Југославија и Србија. Како је, у пракси, он поново успостављен, да ли за Србију има наде?

Где смо ми у тој причи, питао се гласач на последњим изборима у Србији. Највећи број су били осиромашени људи, обесправљени управо доласком демократије која је кажу васкрснула када је срушен Милошевић и испоручен Хагу. Све епизоде које су следиле већ су виђене у српској историји. Најупечатљивије је понављање оне са Недићем који је, да не би испружио руку, пред Хитлером сагао главу до пода! Та гимнастика као да је постала уобичајени ритуал управо када су, један за другим, наши политичари, они који су свргли Слобу, у сличном маниру дубоки поклон понављали пред минорним ликовима, чијих се имена данас више нико и не сећа, углавном ЕУ комесарима. Зато Вучићева појава није ништа више него законити завршетак низбрдице на коју нас је довела „демократија“ у којој је било више претњи него обећања, а Вучићеви спољнополитички потези нису ништа друго него кочење на истој низбрдици којом су кренули његови претходници. Утолико је и премијерова прича да је спавао на поду бриселске канцеларије, у муци која је водила ка потпису Бриселског споразума, само један од последњих чинова давно започете европске драме. Шта може да очекује народ који је испоручио свог председника жртвујући га за добробит демократије?!

Руски дисидент Зиновјев је схватио, на крају живота, да је демократија крахирала падом СССР. Док смо имали војне блокове, Варшавски и НАТО, писао је он, постојала је намера да се у западним парламентима развија демократија и да се преко гвоздене завесе шаљу примери стварне слободе. Али када је срушен совјетски блок, ствар су из руку демократије преузеле корпорације. То право су стекле доказима технолошког напретка. На крају тог рата технологија и капитала на победничком постољу остали су војноиндустријски комплекс и Холивуд заједно, у пратњи две гигантске енергетске групе или, у ствари, две-три породице које су контролисале енергетски проток на планети.

Актери тек завршених избора у Србији су били подељени у две групе. Доста је било!, социјадемократе, демократе и Либералнодемократска партија, према западним мерилима, спадају у редове неоконзервативаца, јер код њих нема ни социјалдемократије, нити приче о социјалним правима. На Западу су и социјалисти део те ретроградне екипе али су они, у нашем случају, ближи блоку народњака – СНС, радикали те на крају ДСС и Двери. Али све поменуте партије највише се разликују око једног појма, једне ријечи – неутралност. Или можда две, односу према НАТО и Русији. Демократе и социјалдемократе су, изгледа, склоније НАТО, чак и без референдума, док је Чеда већ пуноправни члан НАТО пакта јер је то доказао акцијама испоруке Милошевића и учешћем у развоју Шилерове улице.

Једино је нејасно како војна неутралност у коју се заклињу ДСС и Двери, те СНС, не чини ове партије блискима. У тој нелогичности ипак је најтеже извести доказ тврдње Санде Рашковић о изборној крађи Вучића јер је то тешко доказати некоме ко је успео да прикупи 1.700.000 гласова. Политичке добити су, изгледа, вештина која данас подразумева наклоност споља али и разумевање народа, те вођење политичке игре. На почетку изборне трке, Бојан Пајтић је дисквалификовао листу Вучићевих напредњака јер на њој „има свакаквих имена, чак и русофила“. Дакле, ако у Србији има негде русофила – пиши пропало, помислио је Пајтић. Али стварност је демантовала председника Демократске странке. Тамо где је било русофила, американофила и осталих филантропа, било је највише гласова. Мало ко верује у демократију. То је код Срба палило највише када је национални бес синтетизован кроз слоган „Слобо Садаме“ и веру да нас то из загрљаја несврстаних катапултира у наручје Запада. Као и она крилатица која карактерише провинцијални део Београда а гледали смо је деведесетих у форми пароле „Београд је свет“! Вучић се за изборе на вријеме обезбедио – око себе је скупио дружину управо вођен идејом нека буде свега што личи на ретро Југославију. А свакако ће на крају бити како ја кажем.

Као добар студент права он је знао је да је Југославија била мезимче хладног рата. Зато Вучић, за разлику од Пајтића и осталих демократа, схвата како данас ништа боље у политици не може проћи од карте на коју је играо друг Тито. Исте идеје коју је вртио Слобо, али му је за успешан исход политике недостајао управо хладни рат. У тој игри која призива нашу младост има порочне привлачности. Одрастали смо и волели Гагарина али и Амстронга, дивили се Кополиној Апокалипси али и клањали се Тарковском и Рубљову, слушали Биби Кинга и плакали када нам неко на ово отпева… за Бајкалом. И што је најгоре или најбоље – нико нас после није убедио да има боља решења.

Остаје да видимо да ли ће политика војне неутралности која је у Уставу захваљујући Војиславу Коштуници бити замењена баш као што је Слобин шамар којег је ударио Србима у Крајини деведесетих, касније постао слоган Мирјане Милошевић „Мир нема алтернативу“. Надајмо се да тема војне неутралности није само модни тренд! Оно што потписника ових редова онеспокојава јесте идеја да се и политика ослања на кратак век трајања. Иако је, рецимо, живот друга Тита био дуг, тешко је поверовати да је којим случајем доживио Гадафијев век да би избегао судбину бруталног краја председника Либије. Политици перманентних промена може да се супротстави жилав државни систем. Рецимо Белорусија и мој пријатељ Лукашенко. Питање је да ли би то било могуће да није имао С300?!

Извор: Искра