Šta bi Vučić mogao da nauči od Josipa Broza

Sirijski rat promenio je svet u kome živimo. Kraj dvadesetog i početak dvadesetprvog veka ostaće urezani u pamćenje po slomu SSSR-a, informatičkoj revoluciji, video igricama koje nasljeđuju filmsku umetnost, TV prenosima haosa u Istočnoj Evropi i na Bliskom Istoku. Toj seriji pridodata je sirijska epizoda. Samo delimično! Krstaške pohode nametanja demokratije bombama zaustavili su ruski avioni, bombama, i pešadija Bašara Al Asada. Zato danas na ruskim granicama ima strane vojske više nego što je bilo za vreme Hitlera. Početak novog svetskog sukoba ili ponovo hladni rat? Najveća žrtva nestanka prošlog hladnog rata bila su Jugoslavija i Srbija. Kako je, u praksi, on ponovo uspostavljen, da li za Srbiju ima nade?

Gde smo mi u toj priči, pitao se glasač na poslednjim izborima u Srbiji. Najveći broj su bili osiromašeni ljudi, obespravljeni upravo dolaskom demokratije koja je kažu vaskrsnula kada je srušen Milošević i isporučen Hagu. Sve epizode koje su sledile već su viđene u srpskoj istoriji. Najupečatljivije je ponavljanje one sa Nedićem koji je, da ne bi ispružio ruku, pred Hitlerom sagao glavu do poda! Ta gimnastika kao da je postala uobičajeni ritual upravo kada su, jedan za drugim, naši političari, oni koji su svrgli Slobu, u sličnom maniru duboki poklon ponavljali pred minornim likovima, čijih se imena danas više niko i ne seća, uglavnom EU komesarima. Zato Vučićeva pojava nije ništa više nego zakoniti završetak nizbrdice na koju nas je dovela „demokratija“ u kojoj je bilo više pretnji nego obećanja, a Vučićevi spoljnopolitički potezi nisu ništa drugo nego kočenje na istoj nizbrdici kojom su krenuli njegovi prethodnici. Utoliko je i premijerova priča da je spavao na podu briselske kancelarije, u muci koja je vodila ka potpisu Briselskog sporazuma, samo jedan od poslednjih činova davno započete evropske drame. Šta može da očekuje narod koji je isporučio svog predsednika žrtvujući ga za dobrobit demokratije?!

Ruski disident Zinovjev je shvatio, na kraju života, da je demokratija krahirala padom SSSR. Dok smo imali vojne blokove, Varšavski i NATO, pisao je on, postojala je namera da se u zapadnim parlamentima razvija demokratija i da se preko gvozdene zavese šalju primeri stvarne slobode. Ali kada je srušen sovjetski blok, stvar su iz ruku demokratije preuzele korporacije. To pravo su stekle dokazima tehnološkog napretka. Na kraju tog rata tehnologija i kapitala na pobedničkom postolju ostali su vojnoindustrijski kompleks i Holivud zajedno, u pratnji dve gigantske energetske grupe ili, u stvari, dve-tri porodice koje su kontrolisale energetski protok na planeti.

Akteri tek završenih izbora u Srbiji su bili podeljeni u dve grupe. Dosta je bilo!, socijademokrate, demokrate i Liberalnodemokratska partija, prema zapadnim merilima, spadaju u redove neokonzervativaca, jer kod njih nema ni socijaldemokratije, niti priče o socijalnim pravima. Na Zapadu su i socijalisti deo te retrogradne ekipe ali su oni, u našem slučaju, bliži bloku narodnjaka – SNS, radikali te na kraju DSS i Dveri. Ali sve pomenute partije najviše se razlikuju oko jednog pojma, jedne riječi – neutralnost. Ili možda dve, odnosu prema NATO i Rusiji. Demokrate i socijaldemokrate su, izgleda, sklonije NATO, čak i bez referenduma, dok je Čeda već punopravni član NATO pakta jer je to dokazao akcijama isporuke Miloševića i učešćem u razvoju Šilerove ulice.

Jedino je nejasno kako vojna neutralnost u koju se zaklinju DSS i Dveri, te SNS, ne čini ove partije bliskima. U toj nelogičnosti ipak je najteže izvesti dokaz tvrdnje Sande Rašković o izbornoj krađi Vučića jer je to teško dokazati nekome ko je uspeo da prikupi 1.700.000 glasova. Političke dobiti su, izgleda, veština koja danas podrazumeva naklonost spolja ali i razumevanje naroda, te vođenje političke igre. Na početku izborne trke, Bojan Pajtić je diskvalifikovao listu Vučićevih naprednjaka jer na njoj „ima svakakvih imena, čak i rusofila“. Dakle, ako u Srbiji ima negde rusofila – piši propalo, pomislio je Pajtić. Ali stvarnost je demantovala predsednika Demokratske stranke. Tamo gde je bilo rusofila, amerikanofila i ostalih filantropa, bilo je najviše glasova. Malo ko veruje u demokratiju. To je kod Srba palilo najviše kada je nacionalni bes sintetizovan kroz slogan „Slobo Sadame“ i veru da nas to iz zagrljaja nesvrstanih katapultira u naručje Zapada. Kao i ona krilatica koja karakteriše provincijalni deo Beograda a gledali smo je devedesetih u formi parole „Beograd je svet“! Vučić se za izbore na vrijeme obezbedio – oko sebe je skupio družinu upravo vođen idejom neka bude svega što liči na retro Jugoslaviju. A svakako će na kraju biti kako ja kažem.

Kao dobar student prava on je znao je da je Jugoslavija bila mezimče hladnog rata. Zato Vučić, za razliku od Pajtića i ostalih demokrata, shvata kako danas ništa bolje u politici ne može proći od karte na koju je igrao drug Tito. Iste ideje koju je vrtio Slobo, ali mu je za uspešan ishod politike nedostajao upravo hladni rat. U toj igri koja priziva našu mladost ima poročne privlačnosti. Odrastali smo i voleli Gagarina ali i Amstronga, divili se Kopolinoj Apokalipsi ali i klanjali se Tarkovskom i Rubljovu, slušali Bibi Kinga i plakali kada nam neko na ovo otpeva… za Bajkalom. I što je najgore ili najbolje – niko nas posle nije ubedio da ima bolja rešenja.

Ostaje da vidimo da li će politika vojne neutralnosti koja je u Ustavu zahvaljujući Vojislavu Koštunici biti zamenjena baš kao što je Slobin šamar kojeg je udario Srbima u Krajini devedesetih, kasnije postao slogan Mirjane Milošević „Mir nema alternativu“. Nadajmo se da tema vojne neutralnosti nije samo modni trend! Ono što potpisnika ovih redova onespokojava jeste ideja da se i politika oslanja na kratak vek trajanja. Iako je, recimo, život druga Tita bio dug, teško je poverovati da je kojim slučajem doživio Gadafijev vek da bi izbegao sudbinu brutalnog kraja predsednika Libije. Politici permanentnih promena može da se suprotstavi žilav državni sistem. Recimo Belorusija i moj prijatelj Lukašenko. Pitanje je da li bi to bilo moguće da nije imao S300?!

Izvor: Iskra