Шта је остало од берлинског зида

Пре четврт века, 9. новембра 1989, пао је Берлински зид. Наредних недеља и месеци комунистички режими у источноевропским државама урушили су се као кула од карата, 1990. године распуштени су Варшавски пакт и Савет за узајамну економску помоћ, Немачка се ујединила, а крајем 1991. распуштен је Совјетски Савез. Био је то крај епохе хладног рата и, како се тада веровало, Европа је постала цела и слободна, а САД су повеле свет ка „крају историје” и миленијуму људских права, демократије и слободног тржишта. Једино што је помутило славље био је крвави пад режима Николаја Чаушескуа у Румунији и још крвавији распад Југославије, две земље које су се дотле издвајале у свету социјализма. Прва својом спољном политиком која често није следила блоковска правила, а друга својим самосвојним моделом социјализма који је шездесетих инспирисао европску левицу, а седамдесетих читав свет у развоју.

Двадесет пет година касније, Европска заједница је постала Европска унија, број њених чланица је порастао са 16 на 28, али европска интеграција после 2005. иде из кризе у кризу, економски јаз између севера и југа ЕУ никада није био већи, а њена врата су чврсто затворена за нове чланице. После 2008. године мало је оних који верују да је историја дошла до свог краја и да свету предстоји „ново америчко столеће”, а чак и водећи амерички стручњаци мисле „да се богатство и моћ селе са севера на југ и са запада на исток” и да „свет више неће бити само мање амерички него и мање либералан”. Уједињена Немачка је јача него икада, али је и даље чврсто интегрисана у НАТО-у, за разлику од постсовјетске Русије, која је постала снажна капиталистичка земља и жели да обузда НАТО и врати оно што је изгубила распадом СССР-а. Већу улогу на светској сцени желе и Индија, Бразил, Јужна Африка, Турска и друге земље у успону. САД, међутим, страхују само од једне међу њима, Кине, која би могла ускоро да их замени на позицији водеће светске привреде.

Где се, четврт века после пада Берлинског зида, налазе Балкан и Србија? Југославија је била прва држава која се распала и нестала после хладног рата. Већ и сам помен ове државе и данас је довољан да изазове скандал и смену високих функционера у постјугословенским државама. Парола: „Европа сада!”, којом је почео њен распад, међутим, готово је заборављена. Од свих постјугословенских држава само је Словенији и Хрватској пошло за руком да постану чланице ЕУ и НАТО-а, али их то није поштедело жестоке економске и политичке кризе која их потреса после 2008. године. Црна Гора жели да постане члан НАТО-а, али ове године није јој пошло за руком да добије позив за пријем са самита у Кардифу. Иако је са ЕУ почела преговоре о чланству, у томе није далеко одмакла и слично осталим земљама западног Балкана углавном је препуштена сама себи у борби с кризом транзиције. Македонски пут ка ЕУ и НАТО-у већ деценијама блокира грчки вето, што је политику ове земље упутило у необичном правцу, али је то није спречило да постане најдинамичнија привреда на западном Балкану са стопом раста која ће ове године износи рекордних три до четири одсто. На самом зачељу је Босна и Херцеговина којој је Дејтонски споразум донео мир, али није отклонио неповерење три народа који у њој живе.

Србија је деведесетих била највећи губитник распада државе у коју је много уложила у двадесетом веку, али је веровала да је као централна балканска држава незаобилазна и неопходна европској интеграцији. Четврт века касније у то више није сигурна. Кандидат за чланство у ЕУ постала је тек пре неколико година, али још увек није почела преговоре са Унијом. Саобраћај између средње Европе и Турске све више се сели са Коридора 10 који пролази кроз Србију на Коридор 4 који је заобилази преко Бугарске и Румуније, чланица ЕУ. Доста је очекивала од гасовода „Јужни ток”, али је његова судбина неизвесна због сукоба у Украјини. Има изгледа да би је могао заобићи и крак кинеског новог пута свиле који ће од Пиреја до средње Европе, уместо кроз Македонију и Србију, ићи Коридором 4, који пролази кроз шенгенски простор па на њему нема граница и царина. Слично осталим земљама западног Балкана, последњих година тешко је погођена кризом транзиције и кризом еврозоне која је ове године њену привреду увела у рецесију која ће се по свему судећи наставити и наредне године.

Упркос свему томе, Србе не напушта оптимизам. Чак 40 одсто међу њима верује да ће им бити боље (јер им не може бити горе), док у то верује само 11 одсто много богатијих Хрвата, 37 одсто Македонаца чија је привреда динамичнија и 25 процената Црногораца који су ближи чланству у ЕУ и НАТО-у. Оптимизма нема много ни у Европи ни у САД, где су се људи помирили с чињеницом да ће наредних година, можда и деценија, деца живети горе од њихових родитеља. Четврт века после пада Берлинског зида оптимизам постоји само још у Кини и другим земљама у успону које нису преспавале ни његов пад ни талас глобализације који је давних седамдесетих кренуо из САД, али је највећи добитак донео њима претворивши их у снажан замајац светске привреде.

*Професор Факултета политичких наука

Извор: Политика