Slobodni u srcima

Jedni se ubiše navijajući za nepostojeću Jugoslaviju, a drugi se, podstaknuti bojom kože većine francuskih pobednika, ubiše od brige za Evropu i belu rasu. Jedni se ubiše od veličanja Rusije, drugi od izliva mržnje prema Englezima. Jedni su se tek sad setili Jasenovca, a za druge je Hrvatska ponovo dokazala legitimnost svoje civilizatorske uloge u odnosu na istočnu slovensku „braću“.

I nije to samo sport (jer nikad nije samo sport), već su to one utvare u kojima živimo, one kulise koje pravimo ne bismo li se (samo)obmanom sakrili od one oluje koja dolazi i od sopstvene usamljenosti i sopstvene odgovornosti.

A čemu malograđanska dosada „evropejstva“ i tupa učmalost resantimana, čemu sramota vesele porobljenosti i nevešto zabašurivanog siromaštva, kad imamo svoju bogatu zemlju, svoju svetlost, herojstvo, krst, svoju pesmu na usnama.

Svoju, ne tuđu. Ne obavezno borbeni poklič, ali svakako poziv na buđenje. Poziv na svoju reč, svoju melodiju, bez kukavičluka, samoprezira i nemoćne hvalisavosti.

Samo svoje DA životu. Neprevodivo, ali zarazno, inficirajuće, energično, pokrećuće.

Ali pre svega naš krst, hajdučija i pevanje treba da zapale nas same.

Pa da se sruše te bedne kulise, za koje svi – makar duboko u sebi – znamo da su samo kulise, i nije nam svejedno zbog toga. Da razgonimo utvare, koje nam sisaju krv.

Da prodišemo u svojim gorama, ravnima, šumama i bregovima, u svojim gradovima, slobodni od zlatnog teleta, u srcima.

Da nas više ne bude sramota.

Izvor: Stanje stvari