Све је почело 13. септембра 2014. године на тајном састанку премијера Александра Вучића са директорима јавних предузећа. Симптоматично је да су се сутрадан у неколико дневних новина појавили готово идентични текстови како им је премијер очитао буквицу, назвао их монополистима и поручио да у буџет врате део новца, јер им је држава обезбедила привилегован положај на тржишту.
Већ у јануару јавна предузећа су, као по диктату, у републичку касу почела да уплаћују више пара. „Да видите како дају кад их притиснете”, касније је говорио председник владе. Притиснути су изгледа и овог августа. Само „Телеком” је уплатио 8,9 милијарди динара, а министар финансија Душан Вујовић планирао је да током целе године све државне фирме буџету проследе осам милијарди.
У намери да одржи плус у каси и тиме фасцинира ММФ премијеру ће помоћи и ЕПС који ће у буџет уплатити најмање 5,5 милијарди динара.
За ову фирму, којa је темпирана бомба за буџет, било би много боље да тај новац уложи у развој, и да за 12 година сопственима парама, а не из кредита, за које гарантују грађани Србије, изгради електрану од 600 мегавата, попут „Колубаре” или „Никола Тесла Б” у Обреновцу.
Или да врати дванаести део зајма Кинезима којим се финансира изградња новог блока термоелектране „Костолац Б”. Велико је питање и како би ЕПС потрошио те паре.
Зна се да државне фирме још субвенционишу спортске клубове, разне догађаје и манифестације и расипају паре на промоције и сопствени маркетинг, који им као монополистима није ни потребан. „Телеком” је спонзор Кошаркашког клуба „Звезда Телеком“.
Чак и Рудник „Ресавица”, кога држава субвенционише са четири милијарде динара јер је у губицима, спонзорише Рукометни клуб „Рембас”. За донације су прошле године потрошили 77 одсто новца више него што је планирано, за репрезентацију 73 процента, а за рекламе и пропаганду невероватних 1.112 процената.
ЕПС и „Србијашуме”, били су спонзори Копаоник бизнис форума. Иако се котизација на овом догађају плаћа, појединачно најбројније делегације стижу из државних фирми.
Радници „Србијагаса”, чије дугове сваке године по неписаном правилу преузму грађани, добијају јубиларне награде, а фирма не само да им помаже приликом куповине зимнице и школског прибора, већ и приликом решавања стамбеног питања.
Истина је да су јавна предузећа прошле године први пут збирно посматрано на рачуну имала плус од 8,3 милијарде динара. Али је такође, чињеница, да реформе у овим компанијама скоро да и нису почеле, и да је за ову владу било лакше да смањи плате и пензије него да реформише државне фирме у којима, упркос свим негирањима, седе партијски кадрови.
Ако није тако – шта је онда Душан Бајатовић у „Србијагасу”, Милан Кркобабић у „Пошти”, Никола Петровић у ЕМС-у, Милорад Грчић у ЕПС-у, Миленко Џелетовић у „Телекому”, Зоран Анђелковић у „Железницама”?
