Raduju me mnogobrojne posete nemačkih političarki i političara proteklih nekoliko meseci, kaže za „Politiku” ambasador Savezne Republike Nemačke u Beogradu Tomas Šib, odgovarajući na pitanje kakve poruke se mogu očekivati od predstojeće posete saveznog kancelara Olafa Šolca, koga ove nedelje očekujemo u uzvratnoj poseti Beogradu.
– Ministarka spoljnih poslova Analena Berbok je 11. marta bila u prvoj poseti Beogradu. Tom prilikom je predstavila i novog specijalnog izaslanika za zapadni Balkan, Manuela Saracina, koga smo imali priliku da ponovo vidimo u Beogradu pre svega nekoliko nedelja. Ministarka odbrane Lambreht je, takođe, skoro bila u Srbiji radi razmene o temama bezbednosno-političke saradnje. I, tačno je, i savezni kancelar Olaf Šolc planira da 10. juna dođe u Srbiju, gde bi se nadovezao na razgovore s predsednikom Vučićem koje je vodio pre mesec dana u Berlinu. Ključna poruka naše intenzivne diplomatije i zvaničnih poseta je sledeća: Srbiji i državama zapadnog Balkana pridajemo veoma veliki značaj, njihova integracija u EU jeste i ostaće naš cilj. Uostalom, napadački rat Rusije protiv Ukrajine je za sve nas svojevrstan test, gde moramo da pokažemo da Evropska unija i zapadni Balkan stoje rame uz rame – poručuje ambasador Tomas Šib.
Prilikom posete predsednika Aleksandra Vučića Nemačkoj kancelar Šolc je govorio o tome da zapadni Balkan ima jasnu evropsku budućnost. Šta to konkretno znači i možemo li se nadati određenoj godini za prijem naše zemlje u EU?
Za nas je jasno da budućnost Srbije i njenih suseda na zapadnom Balkanu jeste u Evropskoj uniji – nas povezuje zajednička evropska prošlost, naše zemlje su ekonomski blisko povezane, postoji živa lična i kulturna razmena. Evropska unija je zajednica istih vrednosti, stoga očekujemo od Srbije kao zemlje kandidata za pristup da zajedno s nama stane u odbranu tih vrednosti. Dinamiku procesa pristupanja Srbija sama određuje – što su uspešniji pristupni pregovori, odnosno što se brže budu sprovodile reforme koje su neophodne za članstvo u EU, to je veća brzina kojom će se Srbija približavati članstvu u Evropskoj uniji.
Ukrajinska kriza je bacila drugačije svetlo na ekonomsku i političku agendu, ne samo u bilateralnim i regionalnim odnosima već i na evropskom planu. Kako Berlin gleda na ovu krizu?
Napadački rat Rusije protiv Ukrajine, koji predstavlja kršenje međunarodnog prava, ničim se ne može opravdati, 24 miliona Ukrajinki i Ukrajinaca je akutno ugroženo. Oni su u bekstvu, odsečeni od izvora vode, namirnica i električne energije. Ovaj rat predstavlja prelomni trenutak pošto je Putin svojim napadom na Ukrajinu objavio rat našem poretku mira. Nemačka čini sve da Rusija shvati da ne može da dobije ovaj rat. Međunarodna solidarnost sa Ukrajinom je velika i siguran sam da će dalje rasti.
Predsednik Vučić je nedavno rekao da Srbija neće za sada uvoditi sankcije Moskvi. Da li je to za vas iznenađenje? Smatrate li da ima smisla nastaviti pritiske na Beograd u tom pravcu?
Sankcije predstavljaju neposrednu reakciju EU na ruski napadački rat protiv Ukrajine i, u vezi s tim, na užasne povrede ljudskih prava i razaranja čitavih gradova i stambenih kvartova. Upozoravali smo Rusiju, zajedno s našim međunarodnim partnerima, da ne napadne Ukrajinu, a od samog početka smo ukazivali na to da će kao reakcija uslediti opsežne privredne i finansijske sankcije. Mere su teško pogodile rusku privredu, a dodatno dejstvo će biti tek dugoročno vidljivo. Mere su usmerene na odgovorna lica, na ljude koje ih podržavaju i na relevantne ključne sektore za Rusiju, kao i na ograničavanje mogućnosti finansiranja ruske države. Humanitarna dobra, kao što su lekovi i namirnice, ne podležu sankcijama. Srbija se kao pristupni kandidat obavezala da se priključi spoljnoj politici EU, uključujući i odlukama o uvođenju sankcija. Srbija se već priključila sankcijama protiv Belorusije i podržala je odluke Generalne skupštine Ujedinjenih nacija u pogledu napadačkog rata protiv Ukrajine, kojim se krši međunarodno pravo. To su bili značajni koraci. Sada je bitno da se preuzimaju i drugi stavovi EU.
Kakve posledice mogu da očekuju Srbiju u slučaju neuvođenja sankcija? Ni velike evropske zemlje, poput Nemačke, nisu spremne da idu do kraja sa sankcijama i odreknu se ruskog gasa, plaćajući ga čak i u rubljama?
Neću tu spekulisati. Upravo sam ukazao na obaveze Srbije kao zemlje kandidata za pristupanje EU. Zajedno s našim partnerima u EU intenzivno razgovaramo o tome kako dalje da postupamo u vezi sa sankcijama. I za industrijsku naciju kao što je Nemačka prevazilaženje zavisnosti od ruskih energenata u najkraćem mogućem roku predstavlja ogroman napor koji zahteva mnogo snage. Svakog dana radimo na tome da smanjimo našu zavisnost. Pošto ćemo puno dejstvo ostvariti samo ako nastupamo zajedno, izuzetno je važno da evropske zemlje idu tim putem jedinstvene. Podrazumeva se da to uključuje i Srbiju.
Stiče se utisak da nikada nismo dobili do kraja jasan odgovor u čemu je razlika između zaštite teritorijalnog integriteta Srbije i Ukrajine, imajući u vidu da su obe zemlje napadnute bez odluke Saveta bezbednosti UN?
Situacije na Kosovu i sada na istoku Ukrajine se nikako ne mogu uporediti. Na Kosovu su od kraja osamdesetih godina etnički Albanci ugnjetavani i isključeni iz javnog života. Međunarodna zajednica država je vodila duge pregovore koji nisu urodili plodom, čime je bezuspešno iscrpela sva sredstva za mirno rešavanje konflikta i sprečavanje humanitarne katastrofe na Kosovu. Tek onda kada su bila iscrpljena sva sredstva diplomatije, NATO se odlučio za napad na Jugoslaviju. Međutim, u Ukrajini ne postoje, niti su postojale naznake ili dokazi za, po Moskvi, navodno ugnjetavanje etničkih Rusa. A diplomatska sredstva za okončanje rata u Donbasu ni približno nisu bila iscrpljena. Proglašenje nezavisnosti Kosova i tzv. narodnih republika se, takođe, suštinski razlikuje. Proglašenje nezavisnosti je isključivo moguće ako se pritom ne krši zabrana upotrebe sile. Tako je bilo na Kosovu, koje se od 1999. godine nalazilo pod upravom misije Ujedinjenih nacija Unmik. Godinama se intenzivno radilo na tome da se za status Kosova nađe rešenje koje bi za obe strane bilo prihvatljivo. Tek nakon što su se ti pokušaji izjalovili, Kosovo je u februaru 2008. godine proglasilo svoju nezavisnost. Odvajanje separatističkih područja Donjeck i Lugansk je, međutim, iznuđeno od strane Rusije upotrebom vojnih sredstava. Od 2014. godine tamo nije organizovan referendum, niti su organizovani izbori u skladu s međunarodno prihvaćenim standardima.
U ovom trenutku 77.000 srpskih radnika radi u nemačkim kompanijama koje uspešno posluju u našoj zemlji. Možemo li očekivati da se ovaj obostrano koristan trend nastavi, imajući u vidu trenutne političke okolnosti?
Angažovanje nemačkih kompanija u Srbiji je zaista enormno i daje povoda za radost. Ovim investicijama se, takođe, uvode evropski standardi u Srbiji, na primer, socijalni i ekološki standardi. Iz mojih razgovora s preduzetnicama i preduzetnicima iz Nemačke znam da, s obzirom na ruski napadački rat protiv Ukrajine, pomno prate stav Srbije i njenu političku i ekonomsku orijentaciju. Na kraju krajeva, kompanije svoju odluku za Srbiju kao pogodnu destinaciju za investicije moraju da obrazlože svojim mušterijama, koje najvećim delom potiču iz EU. Za dalji proces približavanja Srbije EU, a i za njen ekonomski razvoj, biće odlučujuće da EU i njeni pristupni kandidati u ovoj teškoj situaciji stoje rame uz rame i da brane svoje zajedničke vrednosti. Radi se o tome da svi pošaljemo poruku u istom pravcu i da svi znaju da se ovaj rat koji je Rusija započela ničim ne može opravdati. Na tom temelju će moći da se nastavi i ovaj trend koji obema stranama donosi korist.
Čuli smo najave najviših nemačkih zvaničnika da Berlinski proces treba da dobije novo ubrzanje, šta se konkretno planira? Da li inicijativu „Otvoreni Balkan” vidite kao komplementarnu?
Drago mi je što se nova savezna vlada direktno nadovezala na angažovanje prethodne vlade i što je odlučna da uspešnim rezultatima Berlinskog procesa iniciranog 2014. godine dodaje nove. U tu svrhu planiran je samit u drugoj polovini godine. Jedan od dosadašnjih rezultata je, na primer, Regionalna kancelarija za saradnju mladih (RYCO), koja podstiče razmenu omladine i učenika na zapadnom Balkanu. Građani, takođe, neposredno profitiraju od sporazuma o romingu kojim su putovanja postala lagodnija. Podrazumeva se da učesnici inicijative „Otvoreni Balkan” imaju pravo da ubrzaju intenziviranje saradnje i na taj način ubrzaju realizaciju ciljeva Berlinskog procesa. Pritom je važno da svi mogu da se uključe u ovu inicijativu i da mogu da doprinose sopstvenim idejama.
Srbija iz Brisela dobija i pohvale i zamerke kada je u pitanju sprovođenje reformi i evropske agende. Kako biste ocenili naš napredak?
Oblast vladavine prava je ključna za proces pristupanja EU, ali napredak u toj oblasti, nezavisno od toga, ide u korist građana Srbije. Pokretanjem pravosudnih reformi, o kojima je 16. januara i odlučeno na referendumu, Srbija je napravila važan iskorak – nezavisno i efikasno pravosuđe je osnovni preduslov za funkcionisanje pravne države. Sada je važno da se pravosudne reforme i sprovedu. Naravno, postoje i drugi izazovi, na primer, u vezi sa slobodom medija, borbom protiv korupcije ili suočavanjem s prošlošću. Teško se podnosi što u Beogradu i dalje ima grafita i škrabanja po zidovima kojima se veličaju osuđeni ratni zločinci.
Sledećeg meseca ističe vaš diplomatski mandat u Srbiji. S kakvim utiscima napuštate Beograd i šta biste savetovali svom nasledniku?
Nakon četiri izuzetno intenzivne godine teško mi je da se rastanem sa Srbijom. Moja supruga i ja smo se ovde osećali veoma dobro i sklopili smo mnogo prijateljstava. Posebno će nam nedostajati srpska srdačnost. I s političkog stanovišta je ovo bio krajnje zanimljiv period, i na bilateralnom planu smo, takođe, uspeli da produbimo ionako već intenzivne odnose – ne samo u oblasti ekonomije nego, na primer, i potpisivanjem Sporazuma o Nemačkoj školi u Beogradu i okončanjem dugo vođenih pregovora o Sporazumu o saradnji u oblasti kulture, obrazovanja i nauke. Moju naslednicu ili mog naslednika, u svakom slučaju, očekuje uzbudljivo vreme u Beogradu. Od srca želim građankama i građanima Srbije svako dobro i nadam se da ćemo se uskoro ponovo videti u EU. A do tada ćemo se supruga i ja vraćati u Srbiju kao posetioci.
Aleksandar Gajić – Rambuje je bio okvir za ucene
Prof.dr Aleksandar Gajć – pravni savetnik MSP-a Srbije
Intervju s Tomasom Šibom, ambasadorom Nemačke u Beogradu, koji je objavljen u „Politici” pod naslovom „Donbas i Kosovo ne mogu nikako da se uporede”, sadrži niz netačnih tvrdnji i kvalifikacija.
Zanemarujući da je u dugom vremenskom periodu SR Jugoslavija bila suočena sa snažnim albanskim separatizmom na KiM, ambasador Šib je izneo netačnu tvrdnju o „ugnjetavanju Albanaca i njihovom isključenju iz javnog života” i, ignorišući čitav niz činjenica i rezolucija Saveta bezbednosti UN, zaključio da se NATO odlučio za napad na SRJ „tek kada su bila iscrpljena sva sredstva diplomatije”.
Istraživanja, koja se mogu potkrepiti odgovarajućom dokumentacijom, potvrđuju da je u godinama uoči agresije na SRJ nad Albancima na KiM zaista vršeno nasilje, ali to nasilje su vršile terorističke grupe albanskih separatista, koje su, osim policajaca i srpskih civila, ubijale i svoje sunarodnike lojalne Republici Srbiji.
Rezolucijom Saveta bezbednosti UN 1160 (1998) potvrđene su obaveze svih članica UN na očuvanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ (danas Srbije) dok su akti tzv. Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) i drugih oružanih grupa kosovskih Albanaca kvalifikovani kao „teroristički”. Savet bezbednosti UN je u više navrata izričito osudio terorističke akte OVK kao i „svaku spoljašnju podrška terorističkim aktivnostima na Kosovu, uključujući finansiranje, naoružavanje i obuku”.
Reakcija oružanih snaga SRJ i policije Srbije bila je usmerena na suzbijanje separatizma i terorizma, a o nepostojanju „deklarisanih razloga” za napad na SRJ su i činjenice potvrđene u Nemačkoj. U periodu koji prethodi agresiji na SRJ, Ministarstvo spoljnih poslova Nemačke je (12. januara 1999) Upravnom sudu u Triru ukazalo da „operacije snaga bezbednosti nisu bile usmerene na kosovske Albance kao na etničku grupu, već na militantne protivnike i njihove navodne sledbenike”. Primera radi, i Upravni sud Bavarske je zaključio da izjave o sistematskim progonima albanskog stanovništva na Kosovu nisu potvrđene izveštajima MSP Nemačke, ukazavši da „jake jugoslovenske operacije od februara 1998. predstavljaju selektivnu snažnu akciju protiv kretanja paravojnih formacija… Državni program progona usmerenog protiv celokupne zajednice etničkih Albanaca niti postoji niti je postojao”.
Suprotno tvrdnji ambasadora Šiba, mirna sredstva rešavanja krize na Kosovu nisu bila iscrpljena. Jasno je da ni pregovori u Rambujeu nisu bili „mirno sredstvo rešavanja” krizne situacije, već okvir za iznošenje ucena.
NATO je delovao suprotno Povelji UN, koja ne dopušta izuzetke od pravila sadržanog u članu 53 da „bez odobrenja Saveta bezbednosti neće po regionalnim sporazumima niti preko regionalnih organizacija biti preduzeta nijedna prinudna akcija”. Iako je bilo izvesno da ne postoji mogućnost, niti da postoje razlozi za usvajanje rezolucije Saveta bezbednosti kojom bi se NATO ovlastio da upotrebi oružanu silu protiv SRJ, nije učinjen ni predlog da se pitanje iznese i pred Generalnu skupštinu UN. Nije poštovan ni član 5 Rezolucije Generalne skupštine 3314 (1974) o definiciji agresije koja predviđa da „bilo kakav razlog ma koje prirode, bilo politički, ekonomski, vojni ili drugi, ne može da služi kao opravdanje agresije”. Da je oružana akcija NATO-a bila protivpravna jasno proizlazi i iz stanovišta Međunarodnog suda pravde u slučaju vojnih i paravojnih aktivnosti u Nikaragvi i protiv nje (1986).
U osnovi jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova je upotreba oružane sile NATO-a i OVK. Stoga se „slučaj Kosova” ne može opravdati kriterijumom koji iznosi ambasador Šib da je „proglašenje nezavisnosti isključivo moguće ako se pri tome ne krši zabrana upotrebe sile”.
Ambasador Šib izneo je tvrdnju da se godinama intenzivno radilo na iznalaženju rešenja za status Kosova koje bi za obe strane bilo prihvatljivo i da je tek nakon što su se ovi pokušaji izjalovili proglašena tzv. nezavisnost Kosova. On ignoriše činjenice da albanska strana nije vodila smislen dijalog već je insistirala na nezavisnosti kao jedinom mogućem rešenju, bez ulaganja napora da se obezbede minimalni standardi poštovanja ljudskih prava, spreče progoni i obezbedi povratak srpskog i ostalog nealbanskog stanovništva.
Kako se navodi u Rezoluciji 1782 (2011) Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, kojim se usvaja Izveštaj o nečovečnom postupanju sa ljudima i nedozvoljenoj trgovini ljudskim organima na Kosovu, „tokom odlučujuće faze oružanog sukoba, NATO je preduzimao akcije u formi vazdušnih napada, dok je suvozemne operacije izvodila OVK, koja je de fakto bila saveznik međunarodnih snaga”, i dalje navodi da su se nakon „povlačenja srpskih vlasti, međunarodna tela odgovorna za bezbednost u velikoj meri oslanjala na političke snage na vlasti na Kosovu, među kojima su mnogi od njih bili bivši pripadnici OVK”. U istom izveštaju se navodi činjenica da su međunarodne organizacije na Kosovu „favorizovale pragmatičan pristup radi kratkotrajne stabilnosti po svaku cenu žrtvujući osnovne principe pravde”.
Sve rezolucije u pogledu Kosova koje je usvojio Savet bezbednosti UN, kao jedini međunarodni autoritet kome je povereno očuvanje međunarodnog mira i bezbednosti, zasnivaju se na principu zaštite suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ. Teritorija KiM je Rezolucijom 1244 stavljena pod međunarodnu upravu, uz garanciju teritorijalnog integriteta SRJ i sa ciljem izgradnje suštinske autonomije i samouprave, a ne radi stvaranja nezavisnog Kosova.
U osnovi međunarodne uprave nalazi se pristanak SRJ, a KiM Rezolucijom 1244 nije istrgnuto iz suvereniteta Srbije, već je cilj bio da se uspostavi uprava koja će obezbediti suštinsku autonomiju uz poštovanje teritorijalnog integriteta SRJ, odnosno Srbije.
Iako pregovori o statusu nisu doveli do sporazuma, na teritoriji KiM je uz široku podršku pojedinih država bilo izraženo nastojanje da se sprovede plan Martija Ahtisarija, koji nikada nije iznet na glasanje pred Savet bezbednosti UN, a koji je modifikovan na taj način da nakon proglašenja nezavisnosti ključnu ulogu u nadzoru nad institucijama imaju upravo one države koje su zagovarale kreiranje nezavisnosti Kosova. Prema Rukovodećim principima Kontakt grupe za rešavanje statusa Kosova (2006) „svako rešenje koje je unilateralno ili rezultira iz upotrebe oružane sile biće neprihvatljivo”. Jedino moguće rešenje za status KiM je, kako je navedeno i u Rukovodećim principima Kontakt grupe, da „dogovoreno rešenje bude međunarodni prioritet” i da „jednom kada proces otpočne on ne može biti blokiran i mora se dovesti do kraja”, a da „konačnu odluku o statusu Kosova treba da potvrdi Savet bezbednosti”.
I pored sistematskog kršenja međunarodnog prava i Rezolucije 1244, Kosovo ni danas nije, ni de jure ni de fakto, formirano kao nezavisna država. Pitanje Kosova, uključujući tu i pitanje statusa Kosova, još uvek je pred Savetom bezbednosti, čije odluke, utemeljene na međunarodnom pravu i potrebi očuvanja međunarodnog mira i bezbednosti, garantuju suverenitet i teritorijalni integritet Srbije.
