Србија нема свог Ципраса

Замислите како бисмо ми били частан и поносан народ кад би, неким чудом, наш канцелар или, дај Боже, Његова екселенција, једнога јутра, уживо, путем свих националних фреквенција саопштили грађанима Србије: „Народ је данас исписао историју. Отказује се споразум о штедњи и уништењу. Тројка међународних поверилаца постаје прошлост. Народ нам је дао јасан, јак и неоспоран налог за национални препород и обнављање друштвене кохезије: наша држава окреће лист, наша држава за собом оставља катастрофалне мере штедње, страх и самовлашће, оставља за собом петогодишње понижење. Важење програма који је бивши режим усагласио са Европском унијом и Међународним монетарним фондом – обуставља се!“

Србија, на жалост, ни у власти ни у опозицији нема свог Ципраса, што, можебити, и није тако лоше, с обзиром да се његовим овдашњим партнером самозатајно представља овај Вулин.

Убедљивој „Сиризиној“ доминацији међу Грцима, овде је пандан више него апсолутна превласт Вучића међу мазохистички настројеним Србљима, који уживају у скресаним пензијама и платама; међу грађанима којима пријају завртање руку од стране комуналних полицајаца због неплаћене карте за градски превоз, судски извршитељи што утерују дугове за струју и комуналне услуге, откази и остала свакодневна понижења….

Вечни Цвијић је, сликајући рајински менталитет (дотадањих) Срба, закључио да се „услед мимикрије, најпре развије понизност према беговима, према насилницима… једном речи, према свима који нису раја“, а да се раја „све више навикава на то да је нижа, ропска класа која има да се улагује и да се клања, да би се умилила господару.“ Од многобројних рајинских особина Цвијићу се највише падале у очи „послушност и напор робова да се угоди жељама и укусу господара“.

Али да снисходљивост и улагивање моћнима и моћницима није била само карактеристика те ропске психе, показују и наши данашњи господари кад им се, покаткад, допусти да кроче у Свет Великих. Људи моји, па који то још народ репрезентују они који су, прошле недеље, „у име Србије“, по белом свету, крчмили поверене им мандате, а кршење Устава сопствене земље, постаје трагикомично више и спомињати. Један је одсанкао до Давоса јер су му, по сопственом признању, „потребни пријатељи, а њих ће, најпре, наћи овде“. А, онда, отуда, ничим изазван, послао поруке примереније председнику косовске владе него српском канцелару: „Ми нисмо марионете Русије, ми нисмо ничије марионете…“ И: „У овом тренутку не можемо да пристанемо на независно Косово.“

Или други, који се, говорећи о ЕУ и Русији, налупа и следећих поређења: „То вам је као када имате двоје деце – не можете да их се одрекнете…“ Те: „Мислим да би председнике (Русије, САД и сличну „боранију“, прим. Ц.М) требало затворити, док се не договоре.“

Девети вељаче и наставак процеса снисходљивог улагивања Бриселу поводом Косова, све је ближи. Судећи по ставу британског амбасадора у Приштини који је већ пресудио да је оно што је на Косову, власништво Републике Косово, на бриселском јеловнику Мустафе и Вучића неће бити речи о српској имовини, како је то наш канцелар обећао овдашњој сиротињи раји. Шта ми је преостало него да, Боже ми опрости, верујем на реч Његовој екселенцији да ће се коначно дохватити посла за који га плаћамо! Да ће црвеним фломастером коначно да повуче „линију“ или, у противном, дефинитивно одступи, пошто нас „уби“ кукањем како му „не пада на памет да учествује“ у Вучићевој

Извор: Данас