Srbin u Parizu ili smisao izreke „s kim si, takav si“

„Svet ceni značajnu ulogu Srbije u Velikom ratu“, koči se velikim slovima na naslovnoj strani „Večernjih novosti“ najavljenoj za 12. novembar. Međutim, nešto sasvim drugo je osvanulo na kioscima tog dana: „Francuska bruka na Dan pobede u Velikom ratu“, pišu „Novosti“ na isti način i na istom mestu. Čitalac se ne bi trebao sprdati sa ovim novinama – one samo verno slede državnu politiku.

Naime, svoj odlazak u Pariz na obeležavanje stogodišnjice kraja Prvog svetskog rata, Aleksandar Vučić je reklamirao – a režimski mediji zdušno pumpali – kao događaj gde će na videlo izići njegov politički, diplomatski, lični i svaki drugi prestiž ostvaren otkako je na vlasti. Nije tako ispalo, niti se moglo sakriti da je predsednik Srbije tamo imao ponižavajući tretman i tako, posredno, sama zemlja. Pravo mesto bilo mu je u grupi sa Donaldom Trampom, Vladimirom Putinom, Angelom Merkel i drugim predsednicima ili premijerima, umesto među vojnim i nižim po rangu predstavnicima država pozvanih na ceremoniju. Pitanje zato glasi – kako je do svega došlo?

Špekulacije da se radi o političkoj poruci kroz protokolarno poniženje, otklonio je francuski ambasador u Beogradu, Federik Mondoloni. On je u raspored sedenja nazvao „velikom greškom zbog koje žali“ i treba mu verovati. U suprotnom, teško da bi predsednik Francuske Emanuel Makron potvrdio dolazak u Srbiju. Problem je, dakle, u nečem drugom.

Zna se dobro da za lidere malih i perifernih država skupovi poput ovog održanog u Parizu imaju prvenstveno unutrašnje-politički značaj. Prosto, u društvu najmoćnijih svetskih igrača šalju biračkom telu signal „s kim si, takav si“. A zavisno od toga koliko im je stalo da budu zapaženi, toliko prethodno lobiraju kod domaćina kroz dobro osmišljene diplomatske kontakte i aktivnosti na raznim nivoima, prvenstveno profesionalnim. U slučaju Vučića kome je skup u Parizu bio izuzetno važan, srpska diplomatija ni izbliza nije uradila što je trebala za razliku od hrvatske i, posebno, kosovske; počevši od ministra spoljnih poslova Ivice Dačića do naše ambasade u Francuskoj, svi su iz ove lekcije dobili kečinu veću od Ajfelove kule.

Ali, kao što se nije sprdati sa „Novostima“, tako se nije ni skandalizovati nad našim diplomatima. Jer, u okviru onoga što im je u opisu posla, čime se stvarno mogu baviti? Dačiću je, bez ikakve sumnje, glavni zadatak da pesmom razgaljuje Vučićeve goste iz sveta pošto ga ovaj ne pripušta ni u što značajno u domenu spoljne politike. Od ministra sa takvim statusom, ni diplomate se nemaju čemu dobrom nadati, posebno ne suvislim instrukcijama i planskom radu što god da im je cilj. I da ne bude zabune – ovde je isključivo reč o nešto malo preostalih profesionalaca u Ministarstvu spoljnih poslova pošto se ono odavno pretvorilo u mesto za uhlebljenje partijskih kadrova, starleta, ortaka i slučajnih ljudi u prolazu… Zaista, što bi čovek i mogao poveriti ovim drugim izuzev prikupljanja kapilarnih glasova u javnim preduzećima?

Na kraju, ostaje sam Vučić i njegov kabinet. Što su oni radili? Očekivali da će Makron lično brinuti o Vučićevoj stolici pored tenzije susreta sa Trampom ili Putinom? Nadali se da istorijske zasluge od pre sto godina pretežu nad aktuelnim političkim interesima i značajem? Ili su, može biti, kolektivno poverovali u hvalisanje predsednika Srbije usled kurtoaznih pohvala kako ga svuda fermaju poput Tita onomad, u sasvim drugom svetu i okolnostima?

Izvesno je samo to da je Vučić u Parizu ponižen. Možda mu je to bila i prilika da vidi kako se osećaju građani Srbije kada otputuju tamo gde je on bio i kvalitet vlastitog života uporede sa onim svojih domaćina.

Izvor: Vreme/NSPM