Српски вотергејт или питај брата полиграфа

Последњих дана јавност потреса „српски Вотергејт“, афера о прислушкивању председника Демократске станке Бојана Пајтића. Али то је само на први поглед афера о прислушкивању. Транскрипт прислушкиваног разговора Бојана Пајтића и Лидије Удовички, бивше директорке америчке компаније Continental Wind Partners (CWP) објавио је портал Телепромтер. Из транскрипта сазнајемо да постоје озбиљне индиције да је Никола Петровић, директор Електромреже Србије (ЕМС), иначе најближи сарадник и кум Александра Вучића, тражио рекет од ове америчке компаније у износу од два милиона евра.

Како се може видети, афера је двострука. Један њен аспект је назван „српским Вотергејтом“, по америчкој афери због које је тадашњи председник САД Ричард Никсон морао да поднесе оставку. Након велике истраге је било доказано да су републиканци са његовим знањем прислушкивали Демократску партију, и тако је пао председник државе, што се, колико се сећам, у историји САД десило само једном пре овог случаја. Иако наша афера има сличности са америчком, разлике су много веће и значајније. Америчка афера прислушкивања ривалске странке довела је до опсежне истраге која се одвијала пред очима јавности кроз институционалне процедуре, а исход је био оставка шефа државе. Код нас никакве истраге није било. Чим је „пукла брука“, министар полиције Небојша Стефановић се хитро појавио на РТС у пратњи шефа БИА Александра Ђорђевића и вехементно негирао да је уопште било прислушкивања Бојана Пајтића. Речено је да Пајтић није пружио ниједан доказ да је прислушкиван, да су то обичне измишљотине, јер ко би прислушкивао „те беднике“. Иако је министар поменуо да ће се случај истражити, то је звучало комично после изјаве да се ради о измишљотинама чији је циљ рушење председника владе Александра Вучића, уз импликацију да је узрок целе афере она фамозна мржња и завист које појединци гаје према великим успесима премијера Вучића, који је покренуо Србију и води је у светлу будућност. Сваком ко познаје оно шаљиво „све ће бити истражено“ и „радиће институције система“, било је јасно да је на делу моја реч против твоје и да се ту ствар завршава. Александар Ђорђевић, иначе школски друг премијера Вучића кога је на место директора БИА поставио Вучић лично, отпевао је песмицу да БИА није прислушкивала Пајтића, јер је за тако нешто потребан судски налог и да је немогуће да се у БИА деси противзаконити акт прислушкивања без судског налога. Поменут је и фамозни полиграф, који ће ваљда истребити све лажи које се овде свакодневно котрљају. Јавности је неуверљиво препуцавање „он каже, а ја кажем“, па се онда као једино решење види – полиграф и „ајмо сви на полиграф“. Тако је испало да код нас полиграф мора да ради 24 сата, готово нон-стоп, да не би изгледало да се све своди на „питај мога брата лажова“.

Медији су се примили на „прислушкивање“, па су приказивали историјат свих наших прислушкивања. Али је најзанимљивије било то што се испоставило да у ствари није прислушкиван Пајтић него – Александар Вучић. Како то сад, Вучић се прислушкује? Па лепо, ево шта каже сам Вучић. Он каже да је он стално „на мерама“. Објаснио је новинарима да су њега прислушкивали тако што би тобоже пратили неког другог, за кога су знали да с њим може имати телефонски разговор, па онда кад им се он ’појави’, ставе и њега на мере: “Они то увежу тако што кажу да је, рецимо, Влада Ђукановић екстремиста и онда суд због борбе против екстремизма да налог да се прислушкује Влада Ђукановић. Онда укаче да ја једном у седам дана разговарам са Ђукановићем и онда је то разлог да и мене прикаче на мере. Тако се једна од операција звала по називу неке биљке чудновате. И тако сам више пута ’качен’ за разне друге људе, за које је суд давао налоге“.

И Вучић није само сада прислушкиван на овај заиста необичан начин за једног председника владе, толико необичан да нам се чини да нас председник онако шешељевски прави на будале – него је био прислушкиван и раније, од тог истог Пајтића, односно од Демокрастке странке када је био у опозицији. Не прислушкује опозицију његова власт, не, то је радила проклета бивша власт, која га је бесумучно прислушкивала. Све у свему, обичне су неистине да је прислушкиван Пајтић – прислушкиван је Вучић. Он и његови из СНС-а су подсетили на аферу Бодрум и самоисписивање графита „Смрт Пајтићу“. Прислушкивање је фабриковао сам Пајтић, баш као што је фабриковао аферу „Смрт Пајтићу“, а то је и доказано тако што је ухваћен члан ДС који је те графите исписавао (на страну што је тај члан порицао да је исписивао те графите и што су морали да га пусте на слободу). Али нема везе, терај даље, мути воду, лажи како уста отвараш, само буди довољно агресиван и понављај да ће све разрешити полиграф.

На исти начин је третиран и други аспект ове афере, који је далеко озбиљнији. Пумпање о прислушкивању је било димна завеса за оно што је писало у транскрипту разговора између Пајтића и директорке Лидије Удовички. Пошто их је јако заболело што је то избило у јавност, а заболело је и Вучића зато што му је потпредседник САД Џозеф Бајден лично предочио пет писама које му је доставио Конгрес на исту тему – да Вучићеви људи (Никола Петровић, брат Андреј Вучић и Зоран Кораћ) рекетирају америчке фирме. Одбрана од ових оптужби је изгледала у длаку исто као одбрана од прислушкивања и зато сам се тиме тако опширно бавила. Никола Петровић је изјавио да је главни доказ да је рекетирање чиста измишљотина то што он не познаје Лидију Удовички, никада је у животу није срео, е, па када је није лично срео да јој лично тражи рекет, онда господо пардон, рекетирања није могло бити. Ту се нашла и садашња директорка у оставци исте оне CWP фирме, некаква госпођа Ана Брнабић, која је одједном постала и директорка Delivery Unit у Вучићевој влади. Као онај брат лажов из пословице, она је рекла да је разговарала са Лидијом Удовички пре неки дан, али је ништа није питала о оном транскипту и Пајтићу. Као, па шта да је питам! Како шта да је пита директорка наше Delivery Unit, десна рука самог Александра Вучића о лажима о рекетирању. При томе је и та госпођа већ ухваћена у лажи тврдећи да Лидија Удовички у то време није била директорка фирме за Србију. Тек, ствар се опет завршила на полиграфу. Никола Петровић, чије смо лице први пут видели у јавности, рекао је да он тражи заједнички и јавни полиграф за све – себе, Николу, Лидију Удовички и Бојана Пајтића. Замислила сам те људе на полиграфу др Стефановића и запитала се где ће им свима душа.

У закључку, да разјасним ствар. Дакле, прислушкивање нема везе, не знамо ко је прислушкивао, не знамо одакле Пајтићу транскрипт (мада слутимо). Али у целој причи је најважније то да је америчка влада намерно пустила ову информацију у нашу јавност, као велику опомену, да не кажем шамарчину. А зашто? Када америчке фирме послују у иностранству, оне траже осигурање од своје државе, па када дође до оваквих заплета или ако се деси да те фирме изгубе новац, америчка држава то мора да им надокнади.

И тако смо се ми изгледа нашли на удару ни мање ни више америчке владе због корупције. А и наши, нашли су с ким ће да се играју оваквих игара. То бива кад не знаш у ком свету живиш, а мислиш да је цео свет твој.

Извор: Пешчаник