Стари непожељни у болницама

БЕОГРАД – Када је Београђанки Х. С. (70) позлило, породица се нашла на мукама како да је превезе до здравствене установе, јер хитна служба није имала времена за ову пацијенткињу, а када су овај проблем успели да реше уследили су нови: у болници нису хтели старицу да задрже на испитивањима. Иако је њена ћерка молила да мајка остане преко ноћи у здравственој установи, јер је било очигледно да јој је здравствено стање нагло погоршано, лекари су јој објаснили да су учинили све што је у њиховој моћи и да у болници немају слободно место.

– Једва смо усред ноћи нашли превоз да је вратимо кући, њој се све време здравље погоршавало и преминула је после сат времена. Разочарана сам односом медицинара према старим људима, јер чим виде да је неко „превалио” шесту деценију више се не труде да помогну у оној мери у којој би требало – наглашава Ј. С., ћерка ове несрећне жене.

Ово није усамљен случај. Многи старији тешко оболели пацијенти препуштени су сами себи, јер у болницама за њих нема места. Најтеже је оболелима од малигних болести који се налазе у оној фази болести када није могуће излечење. По правилу, они би требало да се сместе у такозване јединице за палијативно збрињавање, којих у земљи нема довољно.

Иако се старији пацијенти често жале да у болницама неће да их приме, лекари сматрају да је то „измишљотина породица које не желе да брину о својим остарелим члановима”.

Доцент др Драгош Стојановић, директор Клиничко-болничког центра „Земун”, каже да није тачно да се стари пацијенти избацују из болница, јер није битно колико има година пацијент, већ коју дијагнозу има. Стари пацијенти остају на лечењу на одељењу геријатрије, хируршких интернистичких грана или онкологији, зависно од обољења.

– Све има своје време лечења. Никада се не одустаје од оних којима је потребна лекарска помоћ. Дешава се да породица инсистира да њихов старији члан што дуже остане код нас – нагласио је др Стојановић.

Неопходно је да се лекар понаша професионално према пацијенту без обзира на то колико он година има, сматра професор др Александра Аранђеловић, директорка КБЦ „Звездара”, напомињујући да је њој лично неприхватљиво да се прави било каква разлика између човека који има 80 и оног ко има 40 година.

– Свако има право на квалитет живота и у обавези смо да им то пружимо без обзира на године. У цивилизованим земљама где постоји законска одговорност лекара, они морају да воде рачуна како се понашају. По медицинским препорукама, године не смеју да буду лимит за пружање здравствене услуге – додала је др Аранђеловић.

У пракси то изгледа другачије. Често сав терет бриге о оболелом члану породице спадне на оне који су у радном односу, па пошто не могу 24 сата да чувају рођака, задужују се да би унајмили медицинску сестру која ће да буде болеснику на услузи или га смештају у дом за старе где је организована нега.

У Министарству здравља наглашавају да ће у овој години наставити да оснажују службе за кућно лечење, негу и палијативно збрињавање у случајевима када је од стране изабраног лекара или лекара специјалисте индикована примена такозваних парентералних лекова, медицинских и рехабилитационих процедура које здравствени радник може да пружи у кућним условима пацијенту који је непокретан или особи чије кретање захтева помоћ другог лица. Кућно лечење се спроводи и као наставак стационарног лечења.

– У местима испод 25.000 становника кућно лечење и негу пружају изабрани лекари при домовима здравља, док је у местима које имају више од 25.000 становника организована служба за кућно лечење, негу и палијативно збрињавање. То је приступ који побољшава квалитет живота тешко оболелог пацијента и његове породице и подразумева лечење бола и других симптома, отклањањем патње и других проблема (психосоцијалних и духовних). У Стратегији за палијативно збрињавање која је усвојена заједно са Акционим планом марта 2009. године Србија је овом проблему широко приступила дефинишући палијативно збрињавање као период од постављања дијагнозе тешке болести до краја периода жалости. Болести које захтевају палијативно збрињавање у највећем проценту су малигни тумори, кардиоваскуларне болести, дијабетес, опструктивне болести плућа, сида, саобраћајне несреће и трауматизам – кажу у Министарству здравља.

До сада је за палијативно збрињавање образовановише од 1.400 здравствених радника и сарадника, а кроз донацију Европске уније обезбеђена је опрема за палијативно збрињавање која је додељена здравственим установама.Набављена су и возила за домове здравља за превоз најтежих болесника.

——————————————————————————–

Палијативно збрињавање

У Србији тренутно раде јединице за палијативно збрињавање у болницама у Зрењанину, Сомбору, Ваљеву, Чачку, Ћуприји и Пироту, а током ове године планира се отварање палијативних одељења у здравственим установама у Кикинди, Лозници, Зајечару, Нишу, Прокупљу, Суботици, Лесковцу, Врњачкој Бањи, Крушевцу, Ужицу… До 2015. године биће их у 28 градова у Србији.

Извор: Политика