putin-erdogan_620x02Након што је Русија окренула “Јужни ток” у смеру Турске, ЕУ и САД су почеле да схватају да се на Великом Блиском Истоку формира нови геополитички контекст. Анкара је одбила да се придружи антируским санкцијама, које је увео Запад у вези са догађајима у Украјини, већ је ступила на пут проширења трговачко-економске сарадње са Русијом, доносећи изазов својим партнерима у НАТО-у. Како лист CounterPunch пише, тактика САД, изражена је у томе, да “натерају своје партнере да плате своју цену у сукобу са Русијом”, Турска је одлучила да “заштити своје националне интересе”, тим пре јер је “Путин одустао да користи “Газпром” у покушају да промени позицију Анкаре у однсима са Сиријом”. Турска схвата да се дата политика Запада у Сирија завршила тиме што су иницијативу у том смеру (као што је она раније претендовала) преузеле Русија и Иран. Исто тако, Запад је извео Турску и из иранске “нуклеарне једначине”. “Ако у будућности и даље буду постојали историчари, они ће морати да процене све потезе Запада и одговоре Москве на те кораке”- наглашава CounterPunch.

Други изазов за Турску: њу не плаши могућност увођења ограничења западних инвестиција у националну економију, упркос чињеници да је нова влада Ахмета Давутоглуа као свој главни спољнополитички циљ поставила придруживања Европској унији. Према мишљењу турских Радикала, «након посете руског председника Владимира Путина, у Турској је ситуације у односу на раније као небо и земља: Анкара је одједном добила могућности које су тренутно недоступне за већину европских земаља”. Недавно именовани на место министра спољних послова Турске, специјалиста за ЕУ Мевлут Чавушоглу, фактички је најавио “излазак из игре”, јер Ердоган не намерава да дели са Бриселом чак ни део својих овлашћења. Стога ће, у блиској будућности Анкара у односима са Бриселом деловати са позиције силе, односно, потрошачки. Истина, турски званичници у процени ситуације са “Јужним током” главни акценат стављају на економску компоненту, али у исто време они схватају, да није само реч о веома великом гасном договроу, већ почетак увођења у регионалну политику новог геополитичког, политичког и дипломатског подтекста.

Трећи изазов Анкаре: предлажући Москви стварање савеза између Русије, Турске и Ирана, председник Ердоган је практично разбио контуре комбинације осмишљене за стварање регионалног антирускогруског блока. Раније је у Бакуу најавио стварање геополитичког троугла Русија-Турска-Азербејџан. У априлу 2014. г. аналитичка агенција “Туран” је писала да је након “продужене хладне зиме у политичким односима између две земље”, председник Азербејџана Илхам Алијев посетио Техеран. Путовање се није случајно десило након посете Ердогана Бакуу, што многи тамошњи експерти оцењују као “покушај Анкаре да одигра улогу моста између Бакуа и Техерана”. При чему агенција “Туран” наводи да је у време дијалога “Иран-шесторка” о нуклеарном програму, Техеран показао спремност да суспендује не само свој нуклеарни програм, већ и да “учини уступке по питањима Сирије, Ирака и Авганистана” и још да “ствара нову основу у дијалогу са Азербејџаном”, нарочито у погледу “диверсификације праваца снабдевања гаса у Европи, стављања тачке на руски монопол над гасном дистрибуционом мрежом, стварања инфраструктуре за алтернативно, паралелно руском, снабдевање гасом”.

Као што је раније наведено, да “Путин и Ердоган могу реформатирати Блиски Исток”, чувени јерменски политиколог Сергеј Шакаранц је рекао да би таква изјава била “тачна у случају да у Анкари, заједно са Путином и Ердоганом стоји ирански председник Рухани”. Али, он је иако “у одсуству” и стајао у овом реду. Дакле, тих дана је једна од азербајџанских новинских агенција објавила интересантан чланак неког Туна Азери (вероватно псеудоним), који се дотиче мало познатих аспеката посете Бакуу иранског председника Хасана Руханија, одржане 12-13 новембра 2014. г. С једне стране, документи потписани на крају посете, подразумевају развој сарадње у области царине, саобраћаја, енергетике, туризма и трговине. С дуруге стране – ови документи имају статус меморандума о разумевању, што је за Баку “неочекивано”, јер су тиме у неповрат отишли многи месеци интензивног рада међувладине комисије. “Продор” у решењу односа између Бакуа и Техерана тако и није био достигнут, иако је последњи састанак азербејџанско-иранске међудржавне комисије одржан неколико дана пре посете Руханија Бакуу.

Испоставило се да су се раније изјаве Руханија о “спремности Ирана да игра важну улогу у обезбеђивању енергетске безбедности Европе”, формирањем са Азербејџаном заједничког енергетског коридора, како је самоуверено говорио потпредседник САД Џо Бајден на самиту Атлантског савета у Истанбулу, само куповање времена, а не жеља да се развију механизми за проналажење заједничких решења са Азербејџаном. Када је постало очигледно да је Рухани као “тактичку жртву” принео Алијева, Сједињене Државе су одлучиле да продуже за још годину дана режим санкција против Ирана. Сада, одлазећи у савез са Русијом по питању “Јужног тока”, такву “жртву” у лице Алијева приноси и Ердоган.

Москва и Техеран имају свој “стари роман”, и не случајно Вашингтон прети Русији са “новим санкцијама” ако се обави трансакција “роба у замену за нафту”. Сада се рађа “нови роман” између Анкаре и Техерана. Постаје јасно: Москва, Техеран и Анкара покушавају да извуку Баку из “америчке игре” на Кавказу. Једино што сада могу да ураде САД – како верује посланик у Скупштини Азербејџана Расим Мусабеков, је да сукобе Турску са Ираном или Русију у Сирији, или под изговором рата против “Исламске државе Ирака и Леванта” (ИДИЛ) пренесу борбена дејства на територију Турске. У том смислу, како предлаже лист Zaman, Турска може прогласити повлачење из међународне коалиције против ИДИЛ коју предводе САД, а када је Запад “прогласи Путина и Ердогана ауторитарним међународним прогнаницима”, можемо очекивати самит Путин-Ердоган-Асад-Рухани. Велики Блиски Исток је на ивици важних промена.

Превео – Срђан Ђорђевић


Извор: Срби на окуп

Оставите коментар

Оставите коментар на Стратешке промене на Блиском истоку

* Обавезна поља