Strateške promene na Bliskom istoku

Nakon što je Rusija okrenula “Južni tok” u smeru Turske, EU i SAD su počele da shvataju da se na Velikom Bliskom Istoku formira novi geopolitički kontekst. Ankara je odbila da se pridruži antiruskim sankcijama, koje je uveo Zapad u vezi sa događajima u Ukrajini, već je stupila na put proširenja trgovačko-ekonomske saradnje sa Rusijom, donoseći izazov svojim partnerima u NATO-u. Kako list CounterPunch piše, taktika SAD, izražena je u tome, da “nateraju svoje partnere da plate svoju cenu u sukobu sa Rusijom”, Turska je odlučila da “zaštiti svoje nacionalne interese”, tim pre jer je “Putin odustao da koristi “Gazprom” u pokušaju da promeni poziciju Ankare u odnsima sa Sirijom”. Turska shvata da se data politika Zapada u Sirija završila time što su inicijativu u tom smeru (kao što je ona ranije pretendovala) preuzele Rusija i Iran. Isto tako, Zapad je izveo Tursku i iz iranske “nuklearne jednačine”. “Ako u budućnosti i dalje budu postojali istoričari, oni će morati da procene sve poteze Zapada i odgovore Moskve na te korake”- naglašava CounterPunch.

Drugi izazov za Tursku: nju ne plaši mogućnost uvođenja ograničenja zapadnih investicija u nacionalnu ekonomiju, uprkos činjenici da je nova vlada Ahmeta Davutoglua kao svoj glavni spoljnopolitički cilj postavila pridruživanja Evropskoj uniji. Prema mišljenju turskih Radikala, «nakon posete ruskog predsednika Vladimira Putina, u Turskoj je situacije u odnosu na ranije kao nebo i zemlja: Ankara je odjednom dobila mogućnosti koje su trenutno nedostupne za većinu evropskih zemalja”. Nedavno imenovani na mesto ministra spoljnih poslova Turske, specijalista za EU Mevlut Čavušoglu, faktički je najavio “izlazak iz igre”, jer Erdogan ne namerava da deli sa Briselom čak ni deo svojih ovlašćenja. Stoga će, u bliskoj budućnosti Ankara u odnosima sa Briselom delovati sa pozicije sile, odnosno, potrošački. Istina, turski zvaničnici u proceni situacije sa “Južnim tokom” glavni akcenat stavljaju na ekonomsku komponentu, ali u isto vreme oni shvataju, da nije samo reč o veoma velikom gasnom dogovrou, već početak uvođenja u regionalnu politiku novog geopolitičkog, političkog i diplomatskog podteksta.

Treći izazov Ankare: predlažući Moskvi stvaranje saveza između Rusije, Turske i Irana, predsednik Erdogan je praktično razbio konture kombinacije osmišljene za stvaranje regionalnog antiruskogruskog bloka. Ranije je u Bakuu najavio stvaranje geopolitičkog trougla Rusija-Turska-Azerbejdžan. U aprilu 2014. g. analitička agencija “Turan” je pisala da je nakon “produžene hladne zime u političkim odnosima između dve zemlje”, predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev posetio Teheran. Putovanje se nije slučajno desilo nakon posete Erdogana Bakuu, što mnogi tamošnji eksperti ocenjuju kao “pokušaj Ankare da odigra ulogu mosta između Bakua i Teherana”. Pri čemu agencija “Turan” navodi da je u vreme dijaloga “Iran-šestorka” o nuklearnom programu, Teheran pokazao spremnost da suspenduje ne samo svoj nuklearni program, već i da “učini ustupke po pitanjima Sirije, Iraka i Avganistana” i još da “stvara novu osnovu u dijalogu sa Azerbejdžanom”, naročito u pogledu “diversifikacije pravaca snabdevanja gasa u Evropi, stavljanja tačke na ruski monopol nad gasnom distribucionom mrežom, stvaranja infrastrukture za alternativno, paralelno ruskom, snabdevanje gasom”.

Kao što je ranije navedeno, da “Putin i Erdogan mogu reformatirati Bliski Istok”, čuveni jermenski politikolog Sergej Šakaranc je rekao da bi takva izjava bila “tačna u slučaju da u Ankari, zajedno sa Putinom i Erdoganom stoji iranski predsednik Ruhani”. Ali, on je iako “u odsustvu” i stajao u ovom redu. Dakle, tih dana je jedna od azerbajdžanskih novinskih agencija objavila interesantan članak nekog Tuna Azeri (verovatno pseudonim), koji se dotiče malo poznatih aspekata posete Bakuu iranskog predsednika Hasana Ruhanija, održane 12-13 novembra 2014. g. S jedne strane, dokumenti potpisani na kraju posete, podrazumevaju razvoj saradnje u oblasti carine, saobraćaja, energetike, turizma i trgovine. S duruge strane – ovi dokumenti imaju status memoranduma o razumevanju, što je za Baku “neočekivano”, jer su time u nepovrat otišli mnogi meseci intenzivnog rada međuvladine komisije. “Prodor” u rešenju odnosa između Bakua i Teherana tako i nije bio dostignut, iako je poslednji sastanak azerbejdžansko-iranske međudržavne komisije održan nekoliko dana pre posete Ruhanija Bakuu.

Ispostavilo se da su se ranije izjave Ruhanija o “spremnosti Irana da igra važnu ulogu u obezbeđivanju energetske bezbednosti Evrope”, formiranjem sa Azerbejdžanom zajedničkog energetskog koridora, kako je samouvereno govorio potpredsednik SAD Džo Bajden na samitu Atlantskog saveta u Istanbulu, samo kupovanje vremena, a ne želja da se razviju mehanizmi za pronalaženje zajedničkih rešenja sa Azerbejdžanom. Kada je postalo očigledno da je Ruhani kao “taktičku žrtvu” prineo Alijeva, Sjedinjene Države su odlučile da produže za još godinu dana režim sankcija protiv Irana. Sada, odlazeći u savez sa Rusijom po pitanju “Južnog toka”, takvu “žrtvu” u lice Alijeva prinosi i Erdogan.

Moskva i Teheran imaju svoj “stari roman”, i ne slučajno Vašington preti Rusiji sa “novim sankcijama” ako se obavi transakcija “roba u zamenu za naftu”. Sada se rađa “novi roman” između Ankare i Teherana. Postaje jasno: Moskva, Teheran i Ankara pokušavaju da izvuku Baku iz “američke igre” na Kavkazu. Jedino što sada mogu da urade SAD – kako veruje poslanik u Skupštini Azerbejdžana Rasim Musabekov, je da sukobe Tursku sa Iranom ili Rusiju u Siriji, ili pod izgovorom rata protiv “Islamske države Iraka i Levanta” (IDIL) prenesu borbena dejstva na teritoriju Turske. U tom smislu, kako predlaže list Zaman, Turska može proglasiti povlačenje iz međunarodne koalicije protiv IDIL koju predvode SAD, a kada je Zapad “proglasi Putina i Erdogana autoritarnim međunarodnim prognanicima”, možemo očekivati samit Putin-Erdogan-Asad-Ruhani. Veliki Bliski Istok je na ivici važnih promena.

Preveo – Srđan Đorđević

Izvor: Srbi na okup