Ко је бољи газда: домаћи тајкуни или инвестициони фондови? Ово питање претходних дана мучи запослене у компанијама чији су послодавци домаћи бизнисмени који су запали у дужничко ропство. Aмерички инвестициони фонд ККР, чије је заштитно лице генерал Дејвид Петреус, бивши директор ЦИА, намерио је да откупом дугова домаћих тајкуна стекне власнички удео у појединим презадуженим српским предузећима или заради на продаји имовине.
Јер, према подацима Народне банке Србије сваки пети привредник не измирује на време своје обавезе према банкама, па је у проблематичним кредитима заробљено 3,6 милијарди евра. Питали смо домаће економисте ко би боље управљао фирмом и да ли је мешке срце домаћег тајкуна или директора инвестиционог фонда.
„Најмекше је срце државе, али то не значи да је то добро”, каже Милутин Николић, генерални директор „Цитадела”, који, између осталог има и инвестициони фонд. Питање „Политике” Николић оцењује као идеолошко и „као да је из времена друга Тита”.
– Меко срце никада није добро. Држава је мека срца купила „Железару Смедерево” за један долар почетком 2012. године, када је „Ју-Ес стил” отишао. Нисам поборник политике меког срца јер нас је железара на крају много коштала – каже Николић.
Он додаје да, када је о презадуженим предузећима реч, много више људи користи њихове производе, него што у њима ради. Наводи пример „Беохемије”. Право питање је ко је бољи газда и ко боље управа фирмом, а не ко је бољи послодавац, каже Николић.
Милојко Арсић, професор Економског факултета, каже да када је о процесу реструктурирања реч, који са собом носи и отпуштања, инвестициони фондови то раде много агресивније од домаћих привредника.
– Често инвестициони фондови тај посао заврше у релативно кратком року и након тога предузеће продају некоме из сектора, јер су у фирму првенствено и дошли да би је препродали и на томе зарадили – каже Арсић.
Он, ипак, сматра да би инвестициони фондови боље и професионалније управљали предузећем. Домаћи тајкуни се у фирмама понашају као типичне балканске газде.
– Они не схватају да није исто бити власник и директор предузећа. Па тако директно креирају политику управљања, иако не знају много о менаџменту, а они који су испод њих испуњавају њихове захтеве. Проблем је што људи не препознају те мане код себе, обично их виде код других. Овде свако за себе мисли да је добар газда. Са друге, стране, на Западу је власништво врло често одвојено од управљања компанијом – каже Арсић.
Он, ипак, има и разумевања за презадужене домаће тајкуне. Јер, у развијеним економијама менаџери се граде већ генерацијама, а код нас је ово практично прва генерација предузетника. Логично је да су многи од њих пропали, каже Арсић. Фирме пропадају и у развијеном свету.
– Са друге стране, менаџери у инвестиционим фондовима знају да ће уколико не буду радили добро бити смењени и да ће бизнис пропасти. Код нас привредници још немају такав осећај. Још се верује да ће држава на неки начин улетети и спасити приватне фирме – каже Арсић и додаје да је један од узрока пропасти домаћих тајкуна и то што су многи богатство створили захваљујући политичким везама.
Адвокат Бранко Павловић са друге стране тврди да ККР уопште није дошао да газдује домаћим фирмама. Како каже њих интересује само имовина коју су домаћи привредници заложили код банака.
– Ту имовину инвестициони фонд може да прода и да на њој заради – каже Павловић.
Према речима Ненада Гујаничића из „Вајз брокера” највећи недостаци домаћих капиталиста у вођењу фирми су, у великој већини случајева, мали ниво стручног знања, неспремност на стварање добре организације и делегирање посла, што је многе домаће бизнисе увело у проблеме.
– Ово се нарочито односи на недостатак или непостојање адекватног менаџерског кадра, па су многе фирме улазиле у финансијске аранжмане што би се у организованим компанијама, са добром управом, тешко дешавало.
С друге стране, инвестициони фондови, имају великог искуства у вођењу фирми, не либе се да ангажују највеће професионалце у управљању, нити да предузму неопходне резове који би повећали крајњи резултат. Они обично имају дефинисан временски хоризонт од неколико година колико остају у фирми, труде се да повећају тржишну вредност компаније и на крају је продају уз одговарајућу зараду – закључује Гујаничић.
