Tasovac i seča medijskih knezova

Govoreći na skupu „Privatizacija medija“, održanom u Beogradu u četvrtak 18. juna, ministar kulture i informisanja u Vladi Srbije Ivan Tasovac još jednom je ponovio uveliko poznate preteće zahteve lokalnim glasilima u javnom vlasništvu da pod hitno moraju da se stave na prodaju. U suprotnom, istakao je Tasovac, čeka ih gašenje, pošto je država čvrsto rešena da se povuče iz svih glasila (ima ih 73) u kojima ima ikakav vlasnički udeo.

Ne bi li još malo pojačao navodne razloge za takvo „rešenje“, ministar je, kako prenose agencije, dodao „da je očigledno da u Srbiji nema mesta za 1.400 medija, kao i da je očigledno da mediji pod pritiscima krize idu u tabloidizaciju i senzacionalizam“.

Zadržimo se na ovom poslednjem „argumentu“ Ivana Tasovca. Najpre, sam broj od 1.400 nečega ne mora da bude sporan, tako da nije baš najjasnije zbog čega Vlada Srbije i Tasovac smatraju da u Srbiji baš glasila mora da bude manje od 1.400, ali zato nikome ne smeta što, recimo, fudbalskih klubova ima 2.482 registrovanih.

Naravno da toliki fudbalski klubovi ne mogu da budu isplativi i samoodrživi, pa da im je zato više nego potrebna i dobrodošla pomoć države, koju inače i primaju, u raznim vidovima. I naravno da nikome zdravorazumskom ne bi palo na pamet da kaže da je „očigledno da u Srbiji nema mesta za dve i po hiljade fudbalskih klubova“, ili da zahteva od države da se odmah i potpuno povuče iz fudbala, ili sporta uopšte, i prepusti ga ćudljivom i često nepravednom tržištu. Kada je o fudbalu i sportu reč, veoma je jasno da se tu radi o potrebama društva, a prvenstveno o koristi za decu i omladinu, pa da bi bacanje cele te oblasti u tržišnu svirepost bilo pogubno po mnogo osnova.

Kada se, međutim, govori o glasilima i izveštavanju, onda se primenjuju neka druga merila, a brojevi odjednom postaju optužnice.

Ali se čak ni brojevi ne koriste načelno. Jer, zaista, šta u stvari Tasovac poručuje? Da u Srbiji nema mesta za 1.400 glasila, ali da ima za 1.300? Ta privatizacija, koju ministar zagovara, zahvata pomenuta 73 glasila koja se nalaze u javnom vlasništvu, mahom lokalnih samouprava. I, evo, da zamislimo da, daleko bilo, sva budu pogašena do kraja leta (što je negde i namera vlasti). I? Šta će se promeniti u oblasti izveštavanja u zemlji Srbiji? Ništa! Čak će i ukupan broj ostati skoro istovetan.

Da i ne govorimo o tome što je cela priča o vajnom povlačenju države iz medija u stvari šarena laža. Država će se povući kao vlasnik, ali će ostati pokrovitelj brojnih glasila, od kojih su neka upravo poznata po zalaganju za povlačenje države iz vlasništva. Primera radi, medijska kuća B92 je jedan od najvećih korisnika budžetskih sredstava grada Beograda, ako ne i najveći, barem u oblasti kulture i izveštavanja. Tako da će novac iz javnih kasa nastaviti da teče ka glasilima, ali ubuduće samo prema onima koja su se odavno i otvoreno stavila u službu evroatlantskih kolonijalnih upravnika, dok će manje zajednice i lokalne samouprave ostati bez glasa.

I na kraju, ako ministar Tasovac baš hoće da priča o brojevima, evo mu podatka koji ne može biti jasniji: očigledno je da u Srbiji nema mesta za preko sto političkih stranaka, koliko ih je trenutno prijavljeno. Mnoge od njih su, kako bi Tasovac to rekao, pod pritiscima krize krenuli ne samo u tabloidizaciju i senzacionalizam, već i u otvoreno delovanje protiv naroda i države. Tamo bi trebalo zavoditi red pre nego među lokalnim medijima.

Uostalom, evo kako je jedan od utemeljivača Amerike, Tomas Džeferson, gledao na to pitanje: „Kada bih birao da li ćemo imati vlast bez novina, ili novine bez vlasti, ni časa ne bih oklevao da izaberem ovo drugo“. Ako ćete da učite od Amerikanaca, ministre, barem učite od onih iz prošlosti, koji su nešto još i zadužili čovečanstvo, a ne od ovih današnjih satrapa i krvoloka.

Izvor: Fond Strateške Kulture