Anica-Teleskovic.png„У новинама пишу како тајкуни возе јахте и уживају, а ми ноћима не спавамо”. Овим речима је бизнисмен Зоран Дракулић једне хладне зимске вечери 2010. јавно отворио душу на једном од касних панела на Бизнис форуму на Копаонику, непосредно пре поноћи, тражећи саосећање за муке кроз које пролазе крупни капиталисти.

– У претходних неколико година купили смо предузећа у која се није улагало ко зна колико, у којима је опрема стара по неколико деценија. Све смо то заложили и презадужили се. Презадужени смо до гуше, жалио се тада Дракулић.

Касније смо сазнали узрок његове несанице – за вратом су му баш у то време били хеџ фондови, односно финансијске институције, које се баве високоризичним пословима који могу да донесу велики профит. Због дугова које је овај бизнисмен имао према њима преузели су власништво над „Ист поинтом”, компанијом коју је још почетком деведесетих основао на Кипру. Потом је 2011. основао нову фирму („Поинт група”), а главне активности сада су му производња пшеничног и кукурузног брашна, хладњака и грејача. Такође је лидер у производњи дрвеног пелета у својој фабрици у Бољевцу.

Дракулић није једини представник крупног капитала који је од јавности тражио неку врсту саосећања. И Мирослав Мишковић, власник „Делта холдинга”, својевремено је на суђењу истакао како живи скромно – има један сако, једну кућу, један аутомобил.

– Уместо да будем симбол нечег доброг и успешног, означен сам као тајкун, као нешто ружно. Деци се прича: „Сине немој да будеш као Мишковић.” Зашто је то тако, запитао се власник „Делте” на једном од рочишта.

Овдашњи крупни капиталисти небројано пута су показали да их боли то што их народ не воли и јавним отварањем душе као да су покушавали да промене ту чињеницу. Одговор на питање зашто српски богаташи имају лош имиџ једноставан је – зато што се највећи број њих обогатио у време кад је народ сиромашио – деведесетих година.

Немају само српски богаташи осећај да их нико не разуме. Тако је ових дана британски „Гардијан” писао о „сиротим малим богаташима”. Њихова дописница из Њујорка направила је разговор са терапеутом који се искључиво бави проблемима са којима се суочавају најбогатији Американци. Клеј Коклер, терапеут за богаташе, некада је и сам радио на Волстриту, а како се поверио новинарки „Гардијана”, промена занимања дошла је потпуно природно. Објашњава да је његов посао да разуме, а не да осуђује богате. „Сви мисле како је богатима лако, а у ствари није тако“, почео је своју причу Коклер. Они који имају највише прво осећају кривицу зато што су богати, а затим покушавају да сакрију своје имовно стање да их околина због тога не би осуђивала. Ипак, њихов највећи проблем је отуђеност. Јер, одвајкада су богаташи били оцрњени и презрени, објашњавао је Коклер.

У свету је такође нови бизнис тренд да се посебне фирме баве репутацијом богатих наследника који имају лош имиџ у медијима. Како каже један од „Гардијанових” саговорника о наследницима богаташа се увек погрдно говори.

– Није пристојно разговарати о новцу. За појединца је друштвено прихватљивије да каже: „Ја сам шворц, живим тешко”, него да призна да има гомилу пара – каже Барбара Нусбаум коју „Гардијан” представља као експерта за психологију новца.

Богати се друже искључиво са богатима не зато што су снобови, већ зато што једни друге најбоље могу да разумеју, кажу „Гардијанови” саговорници. У тексту се наводи и то како имућни врло тешко подносе протесте који су уперени против њих. Иначе, с почетком светске финансијске кризе у пословном центру Њујорка почели су протести под називом „Окупирајмо Волстрит”.

Међутим, када се погледају подаци о расту неједнакости, тешко да најбогатији могу да изазову било какву врсту саосећања. Јер, од како је кренула светска економска криза неједнакост се додатно повећала. Богати као да су постали још богатији, а све већи јаз са сиромашнима постао је глобални феномен. На почетку кризе један одсто најбогатијих  поседовао је 44 одсто светског богатства. Међутим, већ 2014. тај удео достигао је 48 одсто. Очекивања су таква да ће до краја 2016. године један одсто најбогатијих имати више од половине светског богатства у својим рукама. Заиста фрустрирајуће.

Како је пропао крупни српски бизнис

Током седам година кризе многи српски крупни капиталисти нестали су са пословне сцене. Пословну империју Ђорђија Ницовића потопили су дугови, а финансијске недаће стигле су и Зорана Дракулића. С пословне сцене нестао је и Војин Ђорђевић, пошто је изгубио власништво над фирмом „Вода вода”. У јавности се више не појављује ни Слободан Вучићевић. Пошто је словеначки „Истрабенц” продао „Дрогу колинску”, у оквиру које су пословали „Штарк” и „Гранд”, Вучићевић је започео бизнис у Хрватској и кад га је тамошњи пословни партнер изиграо, повукао се у илегалу. Инвестирао је у хотелски комплекс на Сребрном језеру. Родољуб Драшковић, власник компаније „Свислајон”, по сопственом признању, напустио је Србију 2011. године и, незадовољан условима пословања, отишао у Швајцарску. Мирослав Богићевић („Фармаком”) и Горан Перчевић („Интеркомерц”) завршили су на суду. Иначе, и Богићевића и Перчевића Клуб привредних новинара својевремено је проглашавао за привреднике године.


Извор: Политика

Оставите коментар

Оставите коментар на Трауме сиротих тешких богаташа

* Обавезна поља