У канџама „хуманиста“

Шта би се десило кад би неки неонациста рекао како израелски злочини над Палестинцима показују да је Хитлер био у праву

Важно је да је Емир Суљагић прошлог петка у Ослобођењу објавио текст Олуја: лажи и истине. Кад је Андреј Пленковић изјавио да је „Олуја спречила нову Сребреницу у Бихаћу“ и кад су разни пропагандисти покушали да деблокаду Бихаћа као пуку нуспојаву Олује представе као њен крајњи циљ, босанско-херцеговачки (нарочито бошњачки) званичници су остали неми у још једној демонстрацији политичког слепила и недораслости. Оваква Пленковићева манипулација само је дипломатски вештија формулација једног од најциничнијих и најзлоћуднијих наратива о јужнословенским братоубилачким ратовима у 20. веку, који је своју најдиректнију вербализацију добио у тексту који је некаква “Хрватска академија знаности и умјетности у дијаспори” угравирала на спомен-плочу злочинцу Јури Францетићу, а коју су неуспешно покушали поставити на његову родну кућу. На спомен-плочи се Францетић назива „усташом-антифашистом” (?!), и каже се да је овај „као политичар 1930-тих и легендарни војсковођа 1941. до 1942. године (био) бојовник против италијанског и српског фашизма, посебно у источној Босни и Херцеговини, где су здружене српско-четничке и југословенско-комунистичке снаге 1995. године починиле међународно осуђен геноцид у Сребреници”. Испод, наравно, и то великим словима, пише “За дом спремни”.

Истини за вољу, власт у Хрватској коју предводи Андреј Пленковић спречила је постављање ове спомен-плоче, а онда је месец касније тај исти Пленковић изговорио light верзију њене поруке. Хрватски „дијаспорски академичари“ покушали су да „нормализују” геноцид над Србима у НДХ као покушај да се спречи геноцид над Бошњацима у Сребреници пола века касније. Пленковић није ишао тако далеко; он је само злочине над Србима у аугусту 1995. представио као резултат хуманих тежњи да се спрече потенцијални српски злочини над Бошњацима у Бихаћу и на околној територији коју је у то време контролисао Пети корпус Армије РБиХ. Сваки покушај „нормализације” ратних злочина је погрешан, али је нарочито цинично и скоро невеоватно злобно правдати своје злочине тиме што се представљаш као хуманиста који заправо зарад „чојства и јунаштва“ спасава друге, игром случаја па још исте оне које си до пре године дана убијао не штедећи ни бебе (видети под Ахмићи) и затварао у концентрационе логоре (видети под Дретељ).

Кад би човек желео да одговори Пленковићу на једнако циничан начин, ваљало би га упитати: а чему је, хуманисто велики, служила акција Бљесак с почетка маја 1995, које си Бошњаке њоме деблокирао или си само стварао услове да за двадесетак година у Јасеновцу опет стоји натпис “За дом спремни”? Неко циничан као Пленковић, а друкчије политичке оријентације, можда би приметио да је акција Бљесак била први случај у ратовима 90-тих да се нападне и са лица земље збрише нека зона коју су штитиле снаге Уједињених нација. Неко циничан као Пленковић би могао да примети да су снаге УН у западној Славонији ефективно помогле Хрватској војсци на начин на који је Холандски батаљон у Сребреници помогао Војсци Републике Српске.

Неко циничан као Пленковић би се присетио да је, у време док масакри и убијања заробљених Бошњака теку као на покретној траци, а свет за то још не зна, Ратко Младић „задовољно изјавио како је акција његове војске била неупоредиво чишћа и професионалнија од оне у западној Славонији”. Неко циничан као Пленковић би могао да помисли да, колико вреди да је „Олуја спречила другу Сребреницу”, барем толико вреди и да је „Бљесак дао изговор за (прву) Сребреницу”. Неко циничан као Пленковић би рекао како су хрватски политички стратези морали бити свесни да ће српска страна свој гнев због губитка западне Славоније каналисати у одмазду на неком терену где неће имати достојан отпор, у нападу на неку енклаву, рецимо, али ето, пуком игром случаја, хрватских енклава нема, а што се тиче бошњачких у источној Босни, то им је што им је. Али нећемо бити цинични…

Суљагићев текст завршава резигнираном (и историјски тачном) опаском да су највеће цивилне жртве и Другог светског рата и распада Југославији били Срби из Книнске крајине, Баније и Лике, као и Бошњаци из источне Босне: „Околности, ток догађаја, начин на који су скоро па скончали се разликује, али последице су исте или скоро исте. Међу људима који су преживели та два догађаја вероватно нема никакве солидарности и саосећања. Али и једнима и другима су пропали и села и обичаји. И нема више ко да ожали ни једне ни друге.” Горка је поента, али поштена. Кад се националисти представљају као највеће жртве, онда увек потенцирају како неки „центри моћи” траже од „нас” да заборавимо да смо жртве. Наравно да нико нормалан не пледира да се жртве забораве.

Помирење почиње од тренутка кад се схвати идентичност судбина жртава. И зато би онај коме је питање натписа “За дом спремни” у Јасеновцу “деликатно” требао, у најмању руку, имати довољно дипломатске деликатности да не правда злочине своје војске над српским цивилима тобожњом бригом да се спречи “реприза Сребренице”.

Извор: Ослобођење