simicГодина на измаку протекла је у знаку годишњице избијања Првог светског рата и бојазни да је криза у Украјини приближила свет новом великом рату. Да ли је тај страх оправдан? У другој половини 20. века хладни рат није прерастао у отворени оружани сукоб НАТО-а и Варшавског пакта нити су Вашингтон и Москва у Европи прекорачили танку линију која их је делила од светског рата. Иако су УН биле гурнуте на маргину, искуство неколико великих криза научило је две тадашње суперсиле како да изграде систем међусобних провера и гаранција које су спречавале да локалне кризе не прерасту у блоковски сукоб.

После 1962. између Беле куће и Кремља је уведен црвени телефон преко кога су амерички и руски председник били у сталној вези, док су њихове дипломате у Женеви неуморно преговарале о разоружању. Почетком седамдесетих дошло је време детанта када су две суперсиле и два блока на КЕБС-у (данас ОЕБС) сели за сто и 1975. усвојили Завршни акт из Хелсинкија који је био до тада најдетаљнији механизам за спречавање међусобног рата. Иако је свега пет година касније избио тзв. други хладни рат, овај механизам је одолео и свет је осамдесетих кренуо у завршницу хладног рата.

Двадесет пет година после пада Берлинског зида овај систем међусобних гаранција је углавном заборављен и у томе се крије и највећа претња миру данас. Као и за време хладног рата, УН су поново на маргини светске политике и мало ко се још сећа Бутроса Галија који је покушао да врати УН улогу гаранта светског мира и безбедности. КЕБС је постао ОЕБС чија главна улога више није спречавање рата између суперсила него ширење демократије и сарадње у постхладноратовској Европи. Новом председавајућем ове организације, Србији, највећи изазов наредне године биће обнова ове улоге ОЕБС-а, али у овом тренутку на то нису спремни ни Вашингтон ни Москва, уверени да није време за преговоре него за показивање снаге. Снагу желе да покажу и други, на пример, Европска унија, којој прети ризик да постане и највећи губитник у сукобу САД и Русије.

Свет на почетку 21. века, међутим, није свет друге половине 20. века када су њиме суверено владале две суперсиле и два војнополитичка блока. Чак и у тренутку отвореног одмеравања снага с Москвом, у Вашингтону се верује да главна претња САД није Русија, која је војни џин са привредом налик земљама трећег света и чија економска моћ зависи од извоза енергената, него Кина, земља чији је бруто национални производ ове године надмашио БНП Сједињених Држава, мерено према паритету куповне моћи (ППП). За многе неочекивано, Кина је постала највећи добитник постхладноратовске ере која више не крије своје глобалне амбиције. Седамдесетих година, прелазак Кине из тзв. социјалистичког табора на страну САД одредио је исход хладног рата. Данас је Пекинг чврсто на страни Москве с којом је током ове године склопио на десетине стратешки важних уговора, почев од испорука природног гаса вредних више стотина милијарди долара до уговора о сарадњи у области високих војних технологија. Кина, међутим, није једини изазов пошто су на сцену ступиле и друге „земље у успону”, које више нису спремне да беспоговорно следе политику Запада и траже место које ће одговарати њиховој новој моћи и утицају.

На какву улогу у овом распореду снага могу рачунати мале земље попут Србије која ће се у 2015. години наћи у прилично неудобној позицији председавајућег ОЕБС-а који би требало да посредује у сукобу великих? Већ у првим данима нове године Београд и Приштина ће поново сести за сто у Бриселу да би наставили преговоре о нормализацији међусобних односа које многи овде виде као преговоре о признавању независности Косова. И у Приштини и у Бриселу владају велика очекивања. Приштина очекује, за почетак, пријем у Савет Европе, дозволу да формира оружане снаге и заокружи своју државност која би била крунисана пријемом у УН и признањем Београда. За нову високу представницу ЕУ за спољну политику Федерику Могерини, наставак преговора биће „ватрено крштење” где би требало да докаже да је достојна наследница Кетрин Ештон, утолико пре што су ови преговори једно од ретких преосталих питања на којима Унија још увек може да покаже снагу.

То је, можда, и разлог најновијих варница између председника и Владе Србије, која на наставак преговора у Бриселу иде ослабљена отказивањем „Јужног тока”, руског пројекта који је за Србију имао велики економски, али и политички значај. Одређену тежину ставовима Београда може донети улога новог председавајућег ОЕБС-а, али би за то српска дипломатија морала да покаже умешност какву до сада није често показивала. Због тога ће и за српске дипломате током 2015. изазов бити не само како да балансирају између САД и Русије него и између ЕУ и ОЕБС-а у покушају да добију на времену и за унутрашње реформе и за неку будућу бољу међународну позицију.


Извор: Политика

Оставите коментар

Оставите коментар на У сусрет 2015.

* Обавезна поља