Ujedinjene nacije religija

Za poslednjih četiri meseca, to je bio treći susret Peresa i Franje. U junu se desio događaj koji je ušao u istoriju: zajednička molitva u Vatikanu pape sa konstantinopoljskim patrijarhom Bartolomejem I i predsednicima Izraela i Palestine, Šimonom Peresom i Mahmutom Abasom. Predsednik Izraela je nazvao papu „graditeljem mostova bratstva i mira“, istakavši neophodnost saradnje u ime postizanja mira, čak i cenom samopožrtvovanja i kompromisa. Prema mišljenju bivšeg predsednika Izraela, „UN religija“ mogle bi pomoći u obustavljanju konflikata, izazvanih verskim fanatizmom. Peres smatra papu Franju idealnim predsednikom nove religijske organizacije: „Nama je potreban neosporni moralni autoritet koji bi mogao svim slušaocima reći: Ne, bog ne želi i ne dozvoljava to (ubistva u ime religije)“.

Bogoslovski dijalog između islama, hrašćanstva i judeizma traje još od Srednjeg veka. Ali tek od 50-60 godina prošlog stoleća on počinje da dobija konkretne obrise. Prvo je papa Jovan XXIII 1959. godine zatražio da se izbaci iz molitve osuda jevreja za izdaju i ubistvo Isusa Hrista, a zatim je 1965. godine drugi Vatikanski Kongres usvojio deklaraciju „O međusobnom odnosu crkava sa nehrišćanskim religijama“ – „Nostra aetate“. U deklaraciji su istaknute opšte crte koje objedinjuju islam i hrišćanstvo – verovanje u jednog boga, zagrobni život i duhovne vrednosti, ističu se kao osnovne smernice u međuverskom dijalogu. Prvi rezultat ove kampanje postalo je osnivanje 1964. godine „Sekretarijata za Međuverski dijalog Vatikana“.

Papa Jovan Pavle II mnogo je uradio na normalizaciji islamsko-katoličkih odnosa. Tako, on se izvinio za zločine katolika za vreme Krstaških pohoda i posetio džamiju u Damasku. Vatikan je uspostavio dijalog sa muslimanskim sveštenstvom i trudio se da izbegne javne polemike sa islamskim predstavnicima, što se ne može reći za njegovog naslednika Benedikta XVI. Za vreme njegovog pontifikata došlo je do oštre promene političkog pravca. Za vreme svoje inauguracije, on se uzdržao od spominjanja islama među vodećim svetskim religijama, dok je za vreme govora u Regenzburgu 2009. godine citirao reči vizantijskog cara Manojla II: „Pokaži mi šta je novo doneo Muhamed i tamo ćeš naći samo zle i nečovečne stvari, kao što je naređenje da se vera, koju je on propovedao, širi mačem“. Ove reči su izazvale veliko negodovanje u čitavom islamskom svetu, koji do danas nije dobio izvinjenje od pape. Novi papa Fanja pokušava da politiku Vatikana vrati na put Jovana Pavla II.

I islamski svet počinje aktivnije da učestvuje u ovom dialogu. Otvaraju se instituti koji se zalažu za uspostavljanje dijaloga sa drugim religijama. Tako 2011. godine u Beču je otvoren Međunarodni centar za međuverski i međukulturalni dijalog kralja Saudijske Arabije Abdula bin Abdulaziza (KAICIID) koji ima za cilj unapređenje uzajamnog razumevanja između raznih religija i kultura, kao i propagandu ideja pravičnosti, mira i prava čoveka. U savetu centra sede predstavnici najvećih religija: hrišćanstva, islama, hinduizma, budizma i judeizma. I Vatikan ima svog predstavnika u ovom savetu. Analogični centar osnovao je i jordanski princ Al Hasan bin Talal, koji je, kakva koincidencija, istog dana kad i Šimon Peres posetio papu.

Da ovi centri i njihovi osnivači zaista nemaju baš mnogo želje za ostvarenjem proklamovanih ciljeva, dobar pokazatelj je događaj koji se nedavno dogodio u Saudijskoj Arabiji. Službenici saudijskog „Komiteta za promociju vrlina i prevenciju greha“ uhapsili su 27 hrišćana, zbog učešća u hrišćanskom bogosluženju. Saudijska Arabija bi trebala sama nešto da uradi sa netolerancijom u sopstvenoj zemlji, pre nego što krene u uspostavljanje verskog dijaloga u inostranstvu.

Primetno je da se, kako razvojem međuverskog dijaloga, tako i rasplamsavanjem verskog fanatizma, bave upravo politički poslenici. Nije problem u islamu. Ako se za hrišćanstvo kaže da je religija ljubavi, islam je religija pravednosti. Terorizam se potpuno apsurdno smatra muslimanskim fenomenom. Podsetimo se, kako su u XIX veku revolucionari-bombaši izazivali užas u Rusiji, minirajući zgrade i postavljajući bombe na ulicama i trgovima. Tada se smatralo da ove užase mogu stvarati samo ateisti-bezbožnici. Sto godina kasnije, ovaj košmar se ponovio u Zapadnoj Evropi, gde su to radili katolici – Irska republikanska armija i baskijski separatisti.

Političari veštački i vrlo proračunatoi podgrevaju međuverske probleme i tu nikakve „Ujedinjene nacije religija“ ne mogu pomoći. Tamo će opet oni sedeti. Više nije tajna da su mnoge terorističike organizacije osnovale obaveštajne službe zapadnih država, pa i same Saudijske Arabije. Nije problem u religijama, kriv je sistem.