Украјински фактор између Београда и Брисела

Да ли је завршен медени месец између Европске уније и Вучићеве владе или је недавна посета премијера Берлину показала да су неке варнице између ЕУ и српске владе биле само пролазни, ситни спорови?  Саговорници „Политике” из дипломатских кругова сматрају да ће тек следеће године у ово време бити познато да ли ће Србија на европском путу платити цену своје политике у вези са украјинском кризом. Иако ће следећег месеца европски експерти први пут предочити шта се све налази у преговарачком поглављу 31, које се односи на заједничку спољну и безбедносну политику, а у октобру српска страна представити наше прописе, Европска комисије ће тек шест месеци потом изаћи са извештајем о усаглашености српског законодавства са европским. Од тога ће, многи верују, зависити да ли ће Србија брзо отворити то поглавље, на које се до сада гледало као на релативно техничко питање.

После посете премијера Александра Вучића Берлину, чини се да би Србија овим поводом ипак могла да буде спокојнија. Премијер је после разговора са Меркеловом и Штајнмајером изјавио да је било разговора и о односима Украјине и Русије, наводећи да не може да каже да се они апсолутно слажу са ставовима Србије, али да су наишли на разумевање наше позиције, те да им је на томе захвалан.

Мада је Србија претходне три године такорећи здушно подржавала спољнополитичке потезе Брисела, ове године није се сагласила ни са половином одлука Савета министара из те области. Поготову не са увођењем санкција Русији. Као кандидат за чланство, нема, додуше, ни обавезу да прихвата европске међународне ставове, све док не постане чланица ЕУ.

Брисел ипак очекује да наша земља све више и више стаје иза декларација, одлука и саопштења министарског савета. На то је указао и Оскар Бенедикт, заменик шефа делегације ЕУ у Србији, који је на недавној конференцији „Заједничка спољна и безбедносна политика ЕУ и земље кандидати”, одржаној у Београду, рекао да је сврставање Србије уз позицију ЕУ било веома добро последњих година, али да је то промењено ове године, када је Србија подржала десет од 22 ЕУ декларације, при чему се од 12 одлука које није прихватила, шест односило на Украјину.

И поред упорног настојања, нисмо успели да добијемо тачне називе одлука које су Србији биле неприхватљиве. Из делегације ЕУ у Београду, чији је званичник недавно изнео поменуте податке, само су нам рекли да су се оне односиле на браниоце људских права у Кини, случајеве у Зимбабвеу, Египту, Руанди, БиХ и касније Украјину, те да су подаци јавно доступни. Одговор нисмо добили ни из Министарства спољних послова, иако смо на њега чекали петнаест дана, као ни из кабинета високе представнице спољних послова ЕУ, одакле нам је једино речено да Европска комисија сваке године на јесен све сабере у извештај о напретку.

Наш утисак да ову тему не желе да шире ни у званичном Београду, а ни у Бриселу наишао је на подељено мишљење наших саговорника. Душан Пророковић из Центра за стратешке алтернативе каже да Србији није у интересу да се потенцира питање сукобљавања са ЕУ, а да ЕУ, с друге стране, показује своју немоћ тиме што није у стању да натера једну малу и сиромашну Србију да је прати, док Лало Варга, заменик председника Одбора за евроинтеграције скупштине Србије, претпоставља да у служби Ештонове једноставно нису хтели или могли да скупљају те податке. „Проценат прихватања тих одлука не значи ништа, јер није свеједно да ли смо се сагласили са неком декларацијом која се односи на Далеки исток или неком декларацијом која се односи на наше окружење”, сматра Варга.

Кад је реч о томе да ли би Србију могло коштати то што не стаје увек уз Европу, оцењује се, с једне стране, да је таква политика ризична, а с друге, указује се да је за интеграцију ипак пресудна политичка одлука. На поменутом скупу, Хајнц Алберт Хутмахер, директор канцеларије Фондације „Фридрих Еберт” у Београду, нагласио је да обавезе из поглавља 31 имају посебан значај у преговорима и да би то поглавље у случају Србије могло да се претвори у горуће политичко питање. Варга не мисли да ће се појавити директни проблеми због тренутне српске позиције и да ће то имати директног утицаја на отварање других преговарачких поглавља са ЕУ, која су, иначе, на реду пре поглавља о спољној и безбедносној политици, али истиче да индиректан утицај ипак постоји. Не верује ни да Србија има неки велики маневарски простор, да се, рецимо, сутра предомисли и да подржи све декларације, јер би у некој другој сфери нанела себи штету.

Уз оцену да садашња ситуација свакако не помаже нашем европском путу, он наглашава да се поглавље о спољној политици не налази у фокусу односа Србије и ЕУ у овом тренутку. „Али када државе чланице буду доносиле политичке одлуке у вези са сваким поглављем, сигурно је да ће понашање Србије у тој области утицати на њихов став, без обзира што се, рецимо, ради о области правосуђа и темељних права”, каже Варга.

Пророковић је пак уверен да ништа не губимо тиме што не пратимо ЕУ у њеним одлукама. „У пресеку онога што се договори са Ангелом Меркел и што на крају крајева буде резултат пољско-америчке иницијативе тражиће се нека динамика нашег уласка у ЕУ, али и свих балканских земаља. А да ли ће скрининг бити у јулу или у октобру, то суштински не значи ништа”, мисли он и подсећа да је пољски премијер Доналд Туск пре месец дана покренуо иницијативу да се све балканске државе хитно приме у ЕУ, „што је чисто америчка иницијатива, којој треба солидно геостратешко ко залеђе, пошто се ова криза у Украјини неће брзо завршити”. Каже и да је одговор на ову америчко-пољску иницијативу иницијатива Меркелове, која је за лето заказала већ два сусрета са лидерима земаља западног Балкана, јер неће да дозволи да Америка води главну реч када је реч о проширивању ЕУ. А кад је реч о Србији, она, према његовом мишљењу, води политику заштите својих текућих интереса.

Извор: Политика