Доминантна победа Норберта Хофера, кандидата Штрахеовог ФПО-а у првом кругу председничких избора у Аустрији, као и радикалне мере које предузима нова пољска влада Беате Шилдо, покренули су нови талас приче о успону „деснице” и „десничара” у Европи. Медији су увек гладни сензација и великих прича, па се ова тема развлачи управо на такав начин: мешају се бабе и жабе, у исти кош се трпају и фашисти и антиимигранти, и проруски и пронато покрети, и прогеј и антигеј организације. Покушаћемо овде да у постојећи хаос унесемо макар мало реда.
Најбоље је пратити самоизабрано позиционирање ових политичких субјеката у идеолошке, политичке и све више геополитичке фракције унутар Европског парламента. Тако уочавате да је Орбанов Фидес регуларни члан Европске народне партије, дакле десног центра, која је, уз то, већ у трећем мандату владајућа група у ЕУ. Они се дакле налазе у истој групи где и ЦДУ Меркелове, баварски ЦСУ, и већина народњачких и демохришћанских мејнстрим партија, па стога отпадају све квалификације о њима као екстремистима. То што Орбан покушава да редефинише циљеве деловања европске десне политике у смеру ресуверенизације, не води га нипошто ван европског мејнстрима.
Исто се може рећи и за пољску Партију права и правде, регуларну чланицу групе Европских конзервативаца и реформиста. Од 2010. године британски Конзервативци су управо с браћом Качињски и још једним бројем источноевропских партија десног центра изашли из Европске народне партије правећи де факто геополитички, проамерички блок деснице који све време настоји да заустави захуктале процесе Меркелове и ЕПП ка постепеној федерализацији ЕУ, а истовремено и да оживи стару британску константу Интермаријума, односно блока држава које праве бафер зону намењену да спречава приближавање Русије и Немачке. Партија права и правде на удару је пре свега глобалних финансијских кругова јер слично Орбану покушава да подрије такозвану четврту грану власти, односно „независне” финансијске и политичке институције, које заправо штите интересе странаца и спречавају вођење суверене националне политике.
Много пре у контекст радикалне деснице могли би се ставити други припадници ове групације, попут Партије Финаца (раније: Правих Финаца) која је део власти у својој земљи од прошле године, исто као и данска Народна партија, иницијатор веома контроверзног антимиграционог закона. Но, све то Британцима не смета док се држе евроскептичне, као и антируске и антикинеске реторике.
Тек онда долазимо до опција које би се могле описати као позиције радикалне деснице. Радикална десница која се заиста налази у некој врсти успона последњих година јесте нови феномен на европској политичкој сцени колико год се левичари трудили да их представе као класичне фашисте. У Европском парламенту постоје две такве групације.
Европа слободе и директне демократије обухвата две веће националне партије, британски УКИП Најџела Фариџа, који полако тоне у заборав после очајног резултата на парламентарним изборима, као и италијански покрет Пет звездица Бепеа Грила. Но, тренутно најзанимљивији члан ове групације јесте Алтернатива за Немачку (АфД), која је после промене руководства прошле године почела да води много одлучнију анти-имигрантску политику, што јој је донело велики успех у порасту популарности, као и на регионалним изборима.
Идеолошки најзначајнија фракција ове нове деснице је Европа нација и слободе. Ту су пре свега француски Национални фронт, холандска и аустријска Партија слободе, Фламански интерес и италијанска Лига за север. АфД је, чини се, све ближи том блоку. Ово је озбиљан евроскептични, антиимигрантски, антифедералистички и углавном антинато блок, с добрим односима главних лидера са Русијом (уз изузетак Вилдерсових Холанђана). Овај блок много је урадио последњих година да чувајући основу своје политике нађе начин за прилагођавање савременим маркетиншким техникама, као и да умекша одређене делове програма како би ушао у шире бирачко тело. Неуспех десних мејнстрим партија да на одговарајући начин реше финансијску, демографску и пре свега имигрантску и безбедносну кризу, довео је до знатног раста популарности нове деснице.
То нису старе екстремистичке партије које је карактерисао антипарламентаризам, расизам, проповедање насиља, као и антисемитизам. Штавише, антиимигрантска, односно антимуслиманска позиција приближила их је јеврејским заједницама, па се Вилдерс слика са јармулком на глави, а Марин Ле Пен је због антисемитизма избацила оца из партије.
Управо је апел јеврејских заједница довео до диференцијација ове групе од грчке Златне зоре и мађарског Јобика – оне су оцењене као антисемитске и екстремистичке и стога нису ни у једном клубу.
На крају треба приметити да управо Американци, који се налазе у страшном таласу налета проширења НАТО-а ка Русији, подстичу по Европи страх од Русије и њеног наводног деловања преко европске радикалне деснице. У исто време, ни најмање им не смета очигледна обнова нацизма у Украјини или на Балтику: док год је он антируски.
Аутор је научни саветник у Институту за европске студије