Недавна приватна посета премијера Србије Александра Вучића Москви – наводно из здравствених разлога – током које је успут свратио и до Кремља да се сретне са Владимиром Путином, још је једна од потврда да се у српској политици и њеној снисходљивости према Русији кроз историју суштински није много променило.
Додуше, Карађорђе је након слома Првог српског устанка чекао чак девет месеци да га прими руски цар Александар I, који му је доделио генералски чин али му није дозволио да се врати у Србију да не би реметио настојања Милоша Обреновића да дипломатским надмудривањима, а не ратом, издејствује ослобођење земље од Турака. Тако да је Вучићева аудиенција код Путина напредак иако не знамо колико је дуго припремана.
Руска престоница очито има лековито дејство, нарочито за политичке истомишљенике. Присетимо се примера генералног секретара Комунистичке партије Француске Мориса Тореза који се лечио три године (1950-3) у Москви након можданог удара иако је у његовој земљи вероватно било и бољих доктора.
У сваком случају, звучи прилично неуверљиво да је Вучић био у Москви пре свега из здравствених разлога и успут свратио до Путина. Тим пре, ако се има у виду исти сценарио од пре две године уочи формирања Владе Србије када је Вучић дошао у руску престоницу, наводно због прегледа.
На страну то што се поставља питање како то да српски премијер, који толико инсистира на патриотизму и форсира домаћу производњу и памет, нема поверења у домаће лекаре. У овом случају је много битније шта су били његови мотиви да оде у Москву на консултације о новој Влади, иако његова коалиција има убедљиву већину.
Мада је по повратку из руске престонице изјавио да искључиво он одлучује о саставу Владе Србије, нема сумње да ће морати добро да одвага и узме у обзир Путинову жељу да се у њој нађу људи који ће поклањати озбиљну пажњу развоју односа две земље.
Иза ове, дипломатским речником упаковане жеље крије се јасни став, па и захтев Русије. Пре две године је то резултирало останком Социјалистичке партије у Влади. Истовремено, министарка енергетике је пребачена у други ресор, очито због критика споразума са Москвом о испорукама гаса.
Уколико би Вучић овога пута игнорисао Путинов став, Кремљ итекако има инструменте да казни непослушност. Тако, када је Србија због притиска ЕУ оклевала око гасовода Јужни ток пре две године – док је још био актуелан – Русија је одмах испоставила рачун у виду наплате заосталог дуга за гас још из 1990-тих од око 200 милиона долара.
Посебна је прича што Србија плаћа много вишу цену овог енергента него већина европских земаља упркос славјанским и православним везама.
Просечна цена гаса за клијенте „Гаспрома“ на старом континенту је крајем 2014. године била 385 долара по кубном метру, а за Србију као вероватно последњег руског савезника на Балкану, читавих 485. Чак и Литванија, са којом Москва има мноштво спорова, плаћа 370 долара.
Ту је и давно исказана и још неуслишена Вучићева жеља да Русија одобри увоз макар 5.000 аутомобила Пунто из фабрике у Крагујевцу по основу споразума о слободној трговини. Можда ће се овај подухват напокон реализовати након одлуке у уторак Евроазијске економске уније – предвођене Русијом – да „да зелено светло“ за почетак преговора о успостављању јединственог трговинског режима са Србијом, о чему је вероватно претходно било речи током Вучићевог сусрета са Путином.
Иако је након одустајања од градње Јужног тока Москва изгубила значајну полугу утицаја у Београду, она још има на репертоару различите механизме притиска, ако се између осталог има у виду да је Србија скоро стопроцентно зависна од руског гаса.
Истовремено, Србија рачуна на помоћ Русије у обнови застарелог наоружања, што је, према неким информацијама, била једна од тема последњег Вучићевог боравка у Москви.
Међутим, ако је Србија опредељена за улазак у ЕУ, на коју отпада 65 одсто њене трговинске размене, а Вучић има комотну већину за формирање Владе, зашто је било нужно да се о томе консултује са Путином? Иако, по логици трговања на берзи, „не треба држати сва јаја у истој корпи“ – те у том смислу ваља економски сарађивати и са Русијом, Кином и арапским земљама – нема сумње да су разлози пре свега политичке природе.
НЕЛАГОДА У БЕОГРАДУ ЗБОГ АНЕКСИЈЕ КРИМА
Најпре, „због очувања територијалног интегритета“, што је и сам Вучић поменуо. То значи да Србија и даље рачуна на подршку Русије у спречавању Косова да постане чланица УН. Међутим, Москва је признањем независности Јужне Осетије и Абхазије, а потом анексијом Крима, подрила аргумент о немењању граница у Европи, на коме је дуго инсистирала.
Тиме је показала дупле стандарде за које је годинама критиковала Запад који је признао Косово. Ти потези Москве су довели Србију у веома незгодну ситуацију, јер не може да призна ове отцепљене територије ако жели да остане доследна у свом инсистирању на поштовању међународног права и да при том не наруши односе са Украјином и Грузијом које такође нису признале Косово.
У том нимало једноставном балансирању између Русије и Запада Београд није признао анексију Крима али није ни подржао санкције ЕУ и САД према Русији.
Дакле, Русија се противи чланству Косова у УН не толико због саме Србије већ сопствених интереса.
Наспрам готово митолошког доживљаја Русије као велике заштитнице у свим тешким тренуцима од Првог српског устанка надаље, она је у више наврата остављала Србију на цедилу.
Вероватно је најдрастичнији пример када је 1878. створила Велику Санстефанску Бугарску којој је између осталог припао и Ниш. Међутим, западне силе су на Берлинском конгресу исте године одбациле овај пројекат тако да су Србији враћене јужне територије.
Иако Србија тежи чланству у ЕУ, играњем на руску карту жели да покаже да има геополитичку алтернативу – као што потврђује најновија иницијатива о јединственом трговинском режиму са Евроазијском економском унијом – нарочито у ситуацијама када Брисел инсистира на испуњењу тешко прихватљивих услова за Београд, пре свега око Косова, али и коренитих политичких реформи.
Тако се у круговима блиским напредњацима калкулисало да ће Вучићева посета Москви „одглавити преговоре за улазак у ЕУ“, који су запели због условљавања Хрватске.
Преговори су после неколико дана заиста одблокирани али тешко је доказати да то има везе са боравком српског премијера у руској престоници.
ПРОЕВРОПСКА ПОЛИТИКА НА РЕЧИМА, ПРОПУТИНОВСКА НА ДЕЛУ
Дугорочније гледано, званични Београд увиђа да је, без обзира на похвале из Брисела за реформе, чланство у Унији све удаљеније па и неизвесније због кризе унутар самог европског блока, укључујући и могућност да га Британија за неколико седмица напусти, што је Вучић описао као „ироничну ситуацију“ по Србију, те је на Инвестиционом самиту о западном Балкану у Лондону иза затворених врата, наводно, рекао да је ЕУ изгубила своју магичну моћ.
То не значи да је Београд већ почео да одустаје од чланства у ЕУ као дугорочног циља, али увиђа да не може да рачуна на економске бенефите као земље које су претходно ушле.
Наиме, без обзира на сва заклињања у европске вредности, чињеница је да власти у Србији теже ЕУ пре свега или готово искључиво из економских разлога, а да нису спремне на суштинске реформе у циљу стварања демократског друштва.
Стога им је ближи путинизам, што показује однос према медијима и другачијем мишљењу. У настојању да цементира своју владавину, Вучићу свакако импонује неупитна моћ Путина у Русији, који је веома популаран и у Србији. Дакле, проевропска политика на речима, а пропутиновска на делу.
Чињеница да је око 70 одсто грађана Србије наклоњено Русији, макар начелно, а тек 50 процената подржава интеграције у ЕУ, јесте терет за сваку проевропску Владу у Београду. Међутим, то јој може бити и изговор па чак и адут у преговорима са Бриселом, нарочито када треба да учини болне компромисе.
То стално балансирање, на први поглед изгледало је рационално и мудро – у уторак отпочињање преговора са Евроазијском економском унијом о трговинском режиму, дан касније деблокада преговора са ЕУ о поглављу 23
Међутим, седење на „две столице“ заправо није никаква озбиљна политика јер јој недостаје визија, јасан циљ и посвећеност за његово остваривање. То је више одлагање неминовног и куповина времена док друштво пропада и лута, а власт успут задовољава личне интересе.
Оставите коментар на Утицај Путина на Вучићево здравље
Copyright © Цеопом Истина 2013-2024. Сва права задржана.