Велика Субота

Православна црква и верници обележавају други дан хришћанске жалости, Велику суботу. То је дан који је Христос провео у Хаду па га верници обележавају у молитви и тишини. По завршеној литургији једе се хлеб и вода (сухоједење).

На тај последњи дан Недеље страдања и смрти верници целивају плаштаницу на Христовом гробу која се на Велики петак свечано износи пред православне олтаре и крајем дана у суботу, пред славље Васкрсења, уз посебан ритуал опхода око цркве уноси у олтар.

Најраширенији назив за дан уочи Ускрса је велика субота, страшна субота, завалита субота или дугачка субота. Сви ови називи опомињу на дуге Христове мука на распећу и упућују људе да треба да учине какво добро или милосрдно дело. У Босанској крајини и Херцеговини најчешћи је назив црвена субота зато што се тада масте или шарају ускршња јаја, најчешће у црвено. Приповеда се да су сва јаја поцрвенела у тренутку када је Исус васкрснуо из гроба, и зато их ваља бојити у црвено.

Велика субота је дан уочи Васкрса у коме се завршавају послови неопходни за дочек великог празника. Спрема се и чисти кућа, приправља рухо, боје јаја, по правилу изјутра пре изласка сунца. У Хомољу месе колач – васкршњак – окићен босиоком, као и мањи колачићи. У југоисточном Банату месе колачиће који се после бденија носе на гробље. Гроб се прелива вином и окади. На велику суботу се не ради у пољу и жене не раде ручне радове.

У Републици Српској, Поповом пољу, Велику суботу зову и Црвена субота и тада „масте“, односно боје јаја у црвено. Фарбају их тако што улију воду у лонац и у њу сипају црвену боју или вразило. Затим се запали провлак воштанице па се њом праве шаре по јајима. Обично су то биљни мотиви, са представама сунца, месеца и крстића. Кад вода проври, стављају јаја и кувају све док три пута не очитају „Оче наш..“ или једном „Верујем..“. Искуство је показало, да је то време довољно да се јаја скувају. Када се јаја охладе, жене их отиру крпом једно по једно при чему се показују шаре. У кућама које су имале смртни случај, јаја се фарбају у тамно црвено, црно или „масте“ у чађи. Јаја искључиво боји женска чељад.

Поноћном Васкршњом литургијом завршавају се дани жалости и почиње празник Васкрсења. Свештеници у православним храмовима се у знак васкршње радости и победе над смрћу пресвлаче у свете одежде и у осветљеној цркви читају Јеванђеље о радосној вести анђела.

Почетак васкршњег славља оглашава се звонима на православним храмовима која први пут звоне после дана жалости када се, уместо литургија, служе царски часови, а богослужења најављују дрвеним клепалима.

Народ у храмовима одговара молитвом на хорско појање анђела и са упаљеним воштаницама ишчекује Васкрсење, најрадоснији празник победе живота над смрћу који је основа хришћанске вере.

Овај обред се поштује у свим православним храмовима, а у Јерусалиму се сва догађања везују за цркву Гроба Христовог, где верници сваке године на Велику суботу присуствују чудотворној појави „благодатног огња“.

У храму Светог Гроба у Светој земљи већ вековима јерусалимски патријарх узноси угашено кандило које се само пали и тај огањ преноси на свеће окупљених верника, а они даље својим ближњима и у своје храмове.

Богослужење на Велику суботу

Признавајући Христа као Сина Божијег, признајемо и Његову победу над смрћу и Адом. У Делима апостолским (2. глава) и Посланицама апостола Павла (нпр. 1. Кор. 15. и Рим. 6.), детаљно се излаже учење о смислу и иоследицама васкрсења као реалне победе над смрћу. У том смислу можемо рећи да су речи апостола Петра (погл. Дела ап. 2, 24-28), у дан Педесетнице, откривење јављено управо смрћу и васкрсењем Христа. Тај део Дела апостолских јасно казује о обитавању Господа у Аду и о Његовој победи над смрћу.

У тзв. Никодимовом јеванђељу (апокрифни споменик), за које се сматра да је веома блиско апостолском времену (када је реч о времену настанка), наилазимо на интересантне детаље који казују о распећу, а такође и детаље који говоре о Христовом силаску у Ад. Као извор за то наводе се изјаве оних људи који васкрсли у тренутку Спаситељеве смрти.[1]

Казивање васкрслих започиње изображењем „тога како се мрак преисподње озари светлошћу Богочовека који сиђе у таму вечну. Патријарси, пророци и праведници, који тамо беху, одмах препознаше Онога кога толико дуго чекаше и о коме су сведочили током свога живота. Сатана покуша да се супростави Спаситељу, али се кроз читаву преисподњу зачуше речи: „Врата! узвисите врхове своје, узвисите се врата вечна! Иде цар славе“ (Пс. 24, 7). Пророци Давид и Исаија ликују, препознавши у томе гласу своја пророштва о победи над смрћу, Адом и о васкрсењу мртвих. Побеђени и сметени Сатана, упита: „Ко је тај цар славе“, а Давид рече: „Господ крепак и силан, Господ силан у боју. Господ над војскама; он је цар славе“ (Пс. 24. 8-10). Док је изговарао те речи, појави се Спаситељ, пружајући десницу свима који су Га са вером очекивали. Господ пружа руку Адаму и осталима, изводи их из преисподње уз свеопште ликовање светих, а арханђел Михаил отвара Рај онима који су ослобођени…“.[2]

Овај одломак заправо је сажетак онога о чему сведоче химне које се певају на Велику суботу и које говоре о тајанственом, страшном и радосном догађају Спаситељевог силаска у Ад.

У основи тих химни заправо је древно црквено предање које је у нераскидивом јединству са благовешћу о Христовом васкрсењу још од најранијих времена постојања свете Цркве.

Статије на Велику суботу

„Животе Христе, био си положен у гроб, и анђелске војске се ужасаваху, славећи Твоје снисхођење.“

„Један од Тројице ради нас у телу претрпе презрену смрт, ужасава се сунце и дрхће земља.“

„Судија света као осуђеник стаде пред Пилата судију и би осуђен неправедно смрћу на крсном дрвету“.

„Сунце а уједно и месец помрачивши се Спаситељу, понашају се као доброразумне слуге; који облаче црну одећу“.

„Као човек умиреш Спаситељу добровољно, и као Бог васкрснуо си мртве из гробова и дубине грехова“.

„Ко ће исказати заиста, нови страшни догађај? Јер онај који влада створењем данас прима страдање и умире за нас“.

„Величамо Те, Исусе Царе и поштујемо погреб и страдања Твоја, којима си нас спасао од пропасти“.

„О горе и хумке и множине људи, плачите сви и тужите са мном матером вашега Бога.“

„О слатко моје пролеће, чедо моје најслађе, камо зађе Твоја лепота?“

„Достојно је величати Тебе животодавца који си на крсту руке раширио и сатро моћ непријатеља.“

Извор: Курир, Радио Светигора