Подизање споменика Брозу у Подгорици може се објаснити у једној реченици: идолопоклонство култу личности! Сви култови личности дугом владавином доносили су несрећу народу.

Интригантан је мотив подизања споменика Титу у бившем Титограду. Иронично бисмо могли приметити да је реч о осећању кривице: прво му дате град, па му га одузмете, па му онда споменик у том граду подигнете! Можда је и југоносталгија у питању, што би значило да је стварност у оваквом Монтенегру неподношљива, па је ублажују носталгијом и тако индиректно признају колико је сада лоше. Или је можда жал за још јачим култом личности, него што је актуелни, који траје скоро 30 година!

Занимљива је и симболичка паралела која је била подвучена између Трга голооточких жртава и споменика Титу, како би та два историјска факта коегзистирала на лицу садашње Подгорице!? Да ли се ова два обележја, споменик Брозу и Трг голооточких жртава, један другом супротстављају или један другог поништавају? Можда је споменик једноставно провокација, увреда, циљано уперена ка онима чији су чланови породица били жртве Брозовог режима, опробан рецепт одржавања власти подгрејавањем неуралгичних историјских тема којима је Црна Гора бременита.

Подизање споменика у овом времену јесте симбол идолопоклонства вођи и култу личности, али је истовремено и враћање једном несрећном периоду, страховитих подела, нетолеранције, што је виђено и на Скупштини Црне Горе. Да ли се подизањем споменика „неприкосновеном вођи” враћа и доба Озне и Удбе; прислушкивања, потказивања, праћења и хапшења?

Нигде се као у Црној Гори не преузимају улоге. То потврђује прошлост. Ма колико људи да су били блиски, рођаци или пријатељи, укаже ли се потреба: један од њих постајао је прогонитељ, а онај други – прогоњени. Постоји безброј примера односа ратних другова, чије је другарство пало у воду оног часа када се један од њих двојице нашао у неприлици, и требало је да му се, због нечег, суди у његовој партијској организацији. Примењиван је одговарајући сценарио: први се за реч јављао његов најбољи друг, како из ратних тако и поратних дана, не да спасава свога друга и свог венчаног кума – већ да би оптужници додао неке нове појединости, које су неминовно повлачиле искључење из партије, удаљавање са функције и чак пут до Голог отока. Тако су се производили „народни непријатељи”, многи су и ликвидирани.

Црногорска власт производи „непријатеље Црне Горе”, а који су у суштини добронамерније и искреније патриоте од оних који их сврставају у непријатеље. Сценарио виђен приликом доношења Резолуције о поништавању Велике народне скупштине у Подгорици идентичан је оном случају када су имућног сељака у Бањанима утеривали у сељачку радну задругу. Партија је организовала скуп свих сељана.

Организовали су омладинце и скојевце, да на скупу скандирају: „Доље лопови!”, „Доље кулаци!”, „Смрт кулацима!” Најгрлатији је био његов сестрић, син рођене сестре. Касније су ти млади своје урликање правдали речима да је то било време задужења у омладинској и скојевској организацији, да први почињу и да буду најгрлатији.

Виђене сцене у Скупштини Црне Горе идентичне су тим иступима омладинаца и скојеваца. Износећи „своје ставове” нису говорили из главе, читали су припремљене реферате-дискусије.

Али, дискусије Медојевића, Кнежевића, Мандића и опозиције биле су истоветне, као кад су Мило, Момир и Свето гонили оне који су били активисти у време утеривања домаћина у сељачке задруге и слање ратних и поратних другова у мучилиште Голог отока. И данас остају упамћене Милове речи: „Идите, ми вам више не вјерујемо!”

Казао им је истину у лице, као што су то учинили Медојевић, Кнежевић и остали. Видоје, Веселин и дружина, отишли су празних џепова, у прошлост, али није им падало напамет да их претходно похапсе! Ако је Небојша Медојевић хапшен, онда би Ноам Чомски, један од највећих интелектуалаца данашњице, због изговорених истина, одавно требало да робија!


Извор: Политика

Оставите коментар

Оставите коментар на Враћање Броза у Подгорицу

* Обавезна поља