Vučićeva srebrenička epopeja

Onaj ko je savetovao Aleksandra Vučića da ode u Srebrenicu, nije mu želeo dobro. Nije želeo dobro ni Bosni i Hercegovini. Što se B-H muslimana tiče, oni su umesto komemoracije i „slike o njihovom bolu koji je trebala da obiđe svet“ dobili razularenu masu koja vitla kamenje i viče „Alahu ekber“. Za tako nešto simpatija u Evropi više nema. U Evropi stasavaju nove snage i na snazi dobijaju intelektualni krugovi okupljeni oko Nacionalnog fronta i PEGIDA-e. Sa ovakvim ponašanjem u Srebrenici, muslimani su „pucali sebi u nogu“. I još više otvorili prostor da se raspravlja i narednih dana o tome šta se zapravalo desilo jula 1995.

Što se Aleksandra Vučića tiče, on je pokazao da niti zna kuda ide, niti šta njegova politika može predstavljati.

Zašto je uopšte išao u Srebrenicu?

Posebno ako se imaju u vidu upozorenja koja su stizala iz nadležnih bezbednosnih službi. Moglo je sve ovo i gore da se završi. Mada je i ovako loše. Napad na premijera je napad na državu Srbiju, a izveštaja o povređenim članovima obezbeđenja i ozbiljnostima njihovih povreda još uvek nema. Ima li predsednik Vlade pravo da ugrožava živore bilo koga? Ima li pravo da svoji postupcima dozvoljava da se na ovakav način napada Srbija? Sada će, svakako, članovi njegovog marketinškog tima pokušati da iz svega izvuku neke pozitivne poene za samog Vučića. Predstavljaće u javnosti sve što se dogodilo kao njegovu pobedu. Međutim, ovo je veliki poraz za sve. Najpre za Vučićevu „politiku pomirenja u regionu“. Ako hoće pomirenje, nije trebao ići u Srebrenicu. Ovako, samo je podstakao bujanje radikalizma u muslimanskom korpusu. Dao im je „municiju“ kojom će pucati u narednim mesecima. Možda čak i celu godinu, do sledeće komemoracije u Srebrenici. Zatim, za stabilnost same BiH. Radikalizacija u Sarajevu ne može proći bez kontrareakcije u Banja Luci. To je uvod u novi krug krize u ionako nestabilnoj BiH. Na kraju, i za samog sebe. Jer, ako su srpske službe znale (ili pretpostavljale) da se incident sprema, zašto je Vučić odlučio da ide u Srebrenicu. Ne može se predsednik Vlade tek tako kockati ni sa svojim životom, niti sa sudbinom ljudi koji su ga pratili. Umesto nadležnih u srpskom bezbednosnom aparatu, Vučić je podlegao pritisku dvojice ambasadora, koji su insistirali da se u Srebrenici pojavi. Njima je trebala „srebrenička epopeja“. To je u njihovom interesu. Ovi pritisci su naročito pojačani posle ulaganja ruskog veta u SB UN. Ali, Vučić bi morao da zna i šta su srpski interesi i da proceni kakve posledice njegovih odluka mogu biti. Od ove poslednje, sve će nas zaboleti glava. U BiH se točak više ne može vratiti. Loma će sigurno biti. Malog ili velikog, to ćemo tek videti.

Izvor: Fond Strateške Kulture