Vučić kao prvosveštenik „merkelizma“

Ispostavi li se da je Angela Merkel upravo ono što Aleksandar Vučić drži da ona jeste – bezgrešno, natprirodno biće, beskrajne mudrosti i dobrote – onda će čak i najtvrđi skeptici morati da priznaju da je Vučićeva odluka da začne novu svetsku religiju bila izuzetno dalekovida.

Jer, da se ne lažemo, Vučić više nije hrišćanin, nego merkelista. Veroispovest kojoj se on priklanja više nema veze sa Isusom, već sa Angelom Merkel. To kako on nju opisuje, te osobine koje joj pripisuje, to divljenje prema njoj koje iskazuje u svakoj i jednoj prilici bez obzira na okolnosti, to ne može da znači ništa drugo osim da je Aleksandar Vučić okrenuo leđa Hristu i za svoje vrhovno božanstvo sada prihvata – Angelu Merkel. U njoj premijer Srbije prepoznaje jedinu nadu, utehu i spas. U nju se uzda kad god proceni da mu je neophodna podrška sa nebesa.

Evo kako je, na primer, govorio o Angeli Merkel u ponedeljak, 13. jula, kada je, samo dva dana posle ispada u Potočarima, gostovao u „Dnevniku“ RTS-a. Jedva je čekao Vučić u tom razgovoru da se makne sa teme Srebrenice i pređe na hvalisanje svoje ekonomske politike, koje je zakitio sledećom rečenicom:

„Ja znam da su naši ljudi uvek pesimistični, zato što kažu `Ja to ne vidim`. Ali, ako to vidi Angela Merkel, onda znajte da ćete vi da osetite svakako u budućnosti.“

Samo koji minut kasnije, kada je završavao gostovanje, još jednom se osvrnuo na svoju boginju, tako što je građanima Srbije čestitao „na tome što je Angela Merkel onako pohvalno i pozitivno govorila o našoj zemlji“:

„Jer to mnogo znači! Angela Merkel, podsetite se kako je govorila pre samo četiri godine o našoj zemlji, a rezultate svaki od građana Srbije umeće i da oseti i da vidi“, zaključio je Vučić.

Dakle, ako je Angela Merkel zbilja neko nadljudsko stvorenje bez mane i nedostatka, onda ovo Vučićevo, iz aviona vidljivo dodvoravanje, zaista „mnogo znači“, kako i sam kaže. Oni što ismejavaju Vučića, prvosveštenika merkelizma, neka u tom slučaju strepe od kazne koja će ih tako neverne snaći, dok će Vučić sa blaženim mirom u duši ubirati zaslužene plodove svoje neusiljene posvećenosti svetoj Angeli.

Ali, šta ako je Angela Merkel samo ono što joj zvanje i kazuje, nemačka kancelarka, i ništa više od toga? Šta će Vučić, a sa njim i Srbija, ukoliko se ispod Angelinih vazda naglašenih naramenica ipak ne krije nikakvo božansko otelovljenje, već samo još jedna smrtna jedinka koju su neke druge smrtne jedinke, obično nazivane Nemcima, izabrale da ih u određenom roku zastupa u poslovima od državne važnosti? Kako će se sve ovo završiti, ukoliko na kraju bude očigledno da je Angela Merkel isto ono što su pre nje bili Gerhard Šreder ili Helmut Kol, i što će posle nje biti sledeći nemački političar kojem tamošnji glasači ukažu najveće poverenje?

U takvom raspletu, ispašće da je Vučić napravio istovetnu grešku kao i Zoran Đinđić, koji je početkom prošle decenije takođe bio odlučio da igra na „nemačku kartu“. Đinđić je tu procenu platio glavom, a Srbija iscrpljujućim vanrednim stanjem koje nikako da prođe, evo već 12 godina. Sada se može očekivati samo još paprenija cena sličnog propusta, pošto je i greška gluplja nego onomad: tada, naime, u igri nije bila ubedljivo najpovoljnija mogućnost – oporavljena i uspravljena Rusija. Danas je i Moskva „na stolu“, kako je potvrdila, upravo na večeri sa Angelom Merkel, ptica zloslutnica NATO fanatika Jelena Milić, koja se nemačkoj kancelarki požalila na „ruski uticaj“ u Srbiji.

Vučićevo slepilo zato može da bude samo još pogubnije od Đinđićevog, taman koliko je i bljutavije, zahvaljujući klinačkim izlivima ulizištva kojima je sadašnji premijer izgleda životno sklon, pošto su oni jedina dodirna tačka između njegovog nekadašnjeg i sadašnjeg ideološkog opredeljenja.

Izvor: Fond Strateške Kulture